Балуновић: Епидемија обележила годину и показала све мане и пукотине у друштву

Година 2020. остаће упамћена по једној ствари, али је она била година пуна догађаја који су поазали све наше мане и пукотине у друштву, каже политички филозоф Филип Балуновић. “Свако од нас ће се сећати 2020. из личне перспективе, како нам је било, али оно што нам је потребно је да се направи већи одмак, да се сагледа друштво и човечанство у целини, како бисмо 2021. били спремни не само за овако глобалне пандемије, већ и за неке друге кризе које се генеришу, због економског и политичког система у којем живимо”, нагласио је.

“Иако је ова година наизглед обележена само једном појавом (пандемијом коронавируса), 2020. је година пуна догађаја, та једна појава довела је до низа других појавности, које су показале многе мане и пукотине у друштву. Могли смо да видимо на ком су стадијуму наша солидарност, наши политички системи, колико су рањиве економије и недовољно развијени здравствени системи, који су приоритети на крају крајева, у 2020. на нивоу човечанства, да се све време говори о томе хоћемо ли да одржимо стопу раста и профита или ћемо да оодржимо људске животе, као да све то можемо без људи”, изјавио је Балуновић у Новом дану на Н1.

Додаје да ћемо тек у 2021. години обрађивати појаве из ове године.

“Свако од нас ће се сећати 2020. из личне перспективе, како смо ми овде пролазили карантин, како нам је било, али оно што нам је потребно је да се направи још већи одмак, да се сагледа друштво и човечанство у целини, како бисмо 2021. били спремни, не само за овако глобалне пандемије, већ и за неке друге кризе које се генеришу, због економског и политичког система у којем живимо”, казао је.

Образовање је, као и здравствени систем било на проби током епидемије и показало је своје мане и могућности.

“Пошто сам предавач на Факултету за медије и комун, радим са студентима онлајн, други семестар већ, и јесте изазовно и за студенте и за професоре, да не говорим о млађим узрастима, треба времена док се уходате, поготово ако се бавите друштвеним наукама, предавања су боља што је живља дискусија око одређеног питања. Та дебата трпи, као што и овај наш разговор није исти као кад седимо у истом студију, и то је једна од оних ствари које ћемо освестити у 2021. – да су наши сусрети веома важни, физички контакт с другима је есенцијалан”, указује Балуновић.

Све сфере друштва су показале колико су деградиране.

“Наше образовање је кроз 30-так година деградирано на сличан начин као и остале сфере друштва. Да ли нам деца говоре српски језик, мислим да говоре, а то што говоре и енглески је мањи проблем, јер ми добијамо на факултету свршене средњошколце који су прескочили гомилу часова и предавања на којима је требало да усаврше вештину мишљења. Ми то некако крпимо, да не говорим о томе да су акценти у образовном систему то пумпање националног идентитета, то је тај пројекат стварања националних држава, где је сада од тога да ли разумемо политичке процесе важније да смо Срби, Хрвати или неки други”, каже Балуновић.

Према његовим речима, то не чуди.

“Јер, кад слушате и са највиших инстанци, то је карактеристично за ову земљу, мени се чини, јер ја пратим регионалну политичку сцену, једино овде је стално у фокусу, измештање, па рецимо када се пита како Србија напредује, увек се као референца узимају Хрвати, Босанци… није важно како је нама, већ се говори да је тамо горе. Да не говорим о томе да је то у великој већини случајева лаж… Тај други се узима, то се зове конститутивни други, без њега не можете да разумете шта сте ви”, појашњава гост Н1.

Додаје да највећу одговорност сноси власт.

“У оваквом систему, а ја сам критичар и власти и опозиције, наравно више власти јер она креира политику, морам да кажем да опозицији, било којој, није лако у оваквим аутократским условима да прогура било какву агенду. Посао опозиције јесте да критикује власт али и да изгради слику о себи, да она може да ствари у будућности ради другације. Трагедија данашње опозиције је што се сви крећу у постсоцијалистичком дискурсу, који нам се сервира 30-так година, од тога да ли нам треба ЕУ, да ли се опљачкала Србија, наравно да јесте, али да питате гомилу актера данас сви би примењивали исте или сличне економске матрице”, каже Балуновић.

На питање да ли је потребна промена система, каже да јесте.

“У региону, рецимо, у Хрватској постоји мешовити изборни систем, који у тркама за градоначелника рецимо, фаворизује лица, па је доста важно да неко лице искочи. Код нас та трка није директна, може се неформално неко препоручити, али на крају то бира већина у Скупштини Београда”, додаје.

Александар Шапић је, даје пример, један од људи ван СНС-а који се најбоље снашао у “овом блату од политичке арене”.

“Он је разумео како треба да достигне максиумум свог потенцијала, који су мали, и интелектуални и политички су испод просека, па чак и за Србију ако посматрамо до 2012. године. Он је оличење у шта се политичка сцена претворила, да не говорим о страни унутар владајуће партије. али тај ниво полтронства и прилагођавања новонасталим околкностима, је нешто што смо код Шапића највише могли да видимо”, оцењује Балуновић.

Он сам, наглашава, разуме политички ангажман другачије.

“И мислим да је политика, поготово у оваквим околностима, да би требало да постане уметност немогућег. Јер код нас ако радите само у оквирима могућег, нећете ништа променити, а ако не тежите да тако нешто направите, нисте корисни овом друштву ни земљи. Друштву сте корисни само уколико желите да изађете из задатих оквира, све друго не може да помогне земљи”, нагласио је.

Регионална сарадња или ЕУ?
Балуновић, коментаришући тему Европске уније, каже да је он заговорник “постјугословенске интеграције”, пре него уласка у ЕУ.

“Морам да кажем да мени то питање ЕУ које се стално намеће у земљама које нису чланице ЕУ, одувек било мање важно од онога шта имамо на терену. Ја не желим да пропустим прилику да кажем да сам ја заговорник нечега што би било пандан ЕУ, а то је нека врста постјугословенске интеграције. Да ли би она била лабавија ил чвршћа, то је питање за дебату. Али не желим да се уклопим у мантрицу – да ли сте за или против ЕУ. Нисам ни против ни за, мислим да је и процес настанка ЕУ проблематичан, да је добар део ствари пацифистички, о чему могу да говорим позитивно, али када се ради о уласку наше земље у ЕУ, мислим да не можемо да побегнемо од периферног статуса унутар ЕУ”, каже саговорник Н1.

Наводи пример Бугарске, која је најсиромашнија земља ЕУ. “Она је боља него раније, али то није онај напредак који су грађани те земље очекивали уласком у ЕУ. Хрватска је рецимо, друга најсиромашнија земља унутар ЕУ. Оно што је на пример политички чланство у ЕУ донело Хрвасткој је да политичари нису више морали да крију да ли су десно или ултрадесно, да слободно говоре шта заиста мисле и да су се опустили. Антикорупцијски процеси су се водили и пре уласка у ЕУ, тако да то чланство нема неке превелике везе”, каже Балуновић.

Охрабрити лекаре и струку
Говорећи о теми кризног штаба, Балуновић каже да у целом свету постоји дебата о епидемиолошким мерама и кризним штабовима.

“Међутим, једино у нашој земљи и другим аутократским режимима, лекарски тимови су више под контролом политике него што би требало да буду. Ја сам већ раније говорио – јадна је она земља у којој су лекари уцењени да говоре оно што им други кажу, а не оно што им њихово медицинско знање налаже”, нагласио је Балуновић.

Наравно, додаје, држава треба да буде та која спроводи мере које лекари препоручују.

“И наравно да лекари морају да буду унутар неке институције, али ја од самог почетка мислим да није згодно нападати лекаре, о коме год да се ради, какви год били, уколико говоре о струци, мислим да не треба да их се напада. Треба да се охрабре када мало заоштре изјаве спрам политичких представника. Па тај штрајк који је доктор Кон спомињао, мислим да свака таква прилика треба да се искористи у јавности да се они охрабре, да им се каже – напред са одржавањем или личног интегритета или интегритета струке”, закључио је Балуновић.

Извор: Н1