Београд опет међу најзагађенијима, власт не размишља ни о краткорочним решењима

Последњих дана Београд се поново нашао у врху светских листа градова у којима је ваздух најзагађенији.

Иако стручњаци и бројне грађанске иницијативе и покрети за заштиту животне средине упозоравају на алармантно стање загађености и штетне последице које оно има по здравље људи који овде живе, а апликације за мерење штетних честица у ваздуху упозоравају да не треба дуго боравити напољу те да треба бити опрезан и када отварамо прозоре да изветримо станове, ни републичка а ни локална власт се, чини се, око тога превише не узбуђују.

Честе су изјаве званичника да загађење „није толико високо како то неки медији представљају“, а где се брига о ваздуху налази на листи приоритета београдске влати, јасно показује податак да су средства намењена смањену загађења у буџету за наредну годину умањена за чак 45 милиона динара, у односу на годину раније.

Ипак, врх градске управе разбеснео је део јавности када је, пре неколико дана, расписао јавну набавку за пречишћиваче ваздуха за Стари двор, у коме се њихове просторије налазе.

Александар Мацура из РЕС Фондације оцењује да су недвосмислено у Београду, али и другим градовима Србије количине штетних честица у ваздуху далеко изнад домаће законске норме, док је она коју је прописала СЗО, прекорачена два до три пута.

Како додаје, према истраживању које је недавно радила Светска банка за све градове у региону па и за Београд, и даље је грејање главни узрок честичног загађења.

– Међутим, узроци су сложено питање. Постоје инвентари који указују одакле долазе емисије, али оно што инвентар не показује је оно што се даље дешава у ваздуху, пошто се у ваздуху једна врста загађења претвара у другу. Тако, примера ради, сумпор диоксид емитован у огромним количинама из електрана кроз хемијске процесе, може завршити у оквиру суспендованих честица, укључујући и ове најмање. То је питање на које немамо добар одговор. Колико тога и где се претвара у штетне честице, зато не можемо тачно да знамо шта је на конкретном месту у конкретно време у ваздуху који удишемо, наводи Мацура.

Он додаје да држава може да уради доста тога, најпре од краткорочних мера.

– Држава као регулатор прописује и законске норме за концентрацију, али и за емисију, шта је дозвољено да се избаци кроз димњак. Међутим, те норме се у термоенергетском сектору, наше електране емитују више него што је прописано. Друго, Град би могао тамо где је власник објеката, јавних зграда, да доведе те зграде у ред, измене систем грејања. Даље, могу да подрже социјално угрожене групе, да им дају новац да се изборе са плаћањем рачуна за енергију а касније, поред тога, или уместо, да им помогне да унапреде начине на које се греју. У Србији је милион таквих домаћинстава, а у Београду није таква процентуална заступљеност, али није ни безначајна по ободу града, објашњава Мацура и додаје да држава мора да се постара да се прописи које је донела у тој области поштују.

Професор Факултета политичких наука Дарко Надић наводи да загађење ваздуха није одскорашњи проблем, само се о њему сада више прича.

– Држава треба да испуни неку своју социјалну улогу и да инсистира на придржавању одредби закона и параметара који се тичу загађења ваздуха. Са друге стране, не може се само очекивати да држава ради свој посао, да прописује законе, да их не спроводи притиснута неким економским ургентним ситуацијама, мислим да и грађани треба мало да се освесте јер је врло непринципијелно да се грађани буне а да истовремено сви возе аутомобиле, или сви користе индивидуална ложишта, поготову угаљ који је ту најјефтинији а лошег квалитета, сматра Надић.

Иако каже да је градска Скупштина лимитирана, сматра да она мора да одлучује да одређене инвестиције иду у градски саобраћај, како би он био фреквентнији, поготову онај који је еколошки прихватљив, где имамо само једну линију градских аутобуса који су на електропогон.

– Дугорочна решења су нешто што је питање енергетске еколошке транзиције, колико ми можемо да се преоријентишемо са термоелектрана на обновљиве извре енергије. За такве приче мора да постоји не само политички већ национални консензус, то су скупе инвестиције. Мора да постоји детаљан план јер фактички онда гасимо рударство и део енергетике, па то постаје и социјално питање, где запослити те људе. Овде се назови еколошке политике мењају од власти до власти, а ако говоримо о будућности, то заиста није ствар ни леве ни десне ни ове ни оне опције, то је размишљање о будућности која ће доћи за неких 20 или 50 година. Вучићева изјава да ће Србија 2050. бити „карбон фри“, копија је намере ЕУ. Међутим, и ЕУ је прогласила нешто што није оствариво за просечни животни век, каже Надић.

Тешке одлуке

Немачка је делимично угасила свој рударски сектор, Британија га је у потпуности угасила, али не из еколошких намера, већ је то Маргарет Тачер урадила крајем седамдесетих јер су рудници били економски неисплативи, а она конзервативни политичар. Пољска не може то да уради, иако је чланица ЕУ, јер су рудари заправо главна политичка снага. Тако да та еколошка борба има неке своје не само социјалне већ и класне моменте, објашњава професор Надић.

Извор: Данас