ДОКТОРКЕ ХЕРОЈИ СРБИЈЕ: Ево како изгледају када скину скафандере!

АКО је пандемија ковида 19 донела нешто позитивно, онда је то што је на заслужени пиједестал вратила професију лекара. И показала да, барем када је здравство у питању, пол не одређује успех, јер се на челу многих великих клиничких центара и болница налазе жене.

Наше саговорнице скромно истичу да су спремне за сваки изазов у медицини јер су се за то и школовале. И после пуних девет месеци епидемије, оне не посустају, већ се хватају укоштац са сваком новом неприликом. Отуда се и она народна изрека може преформулисати: “На ковиду се познају лекари!”

Доцент др Марија Здравковић, кардиолог-интерниста, директорка КБЦ “Бежанијска коса”:

ДОК РАДИМ, НА САТ НЕ ГЛЕДАМ

РАДНО време није категорија која се рачуна за људе посвећене својој професији, без обзира на врсту посла. То је прво што сам научила када сам постала лекар, каже др Марија Здравковић, директорка КБЦ “Бежанијска коса”, као одговор на питање колико траје њен радни дан:

– Никада не гледам на сат, остајем увек колико је неопходно да се све заврши. Ту сам да обиђем, помогнем, преконтролишем, завршим визите и лекарске извештаје.

На место директора КБЦ “Бежанијска коса” именована је 2014. године, а у овој болници почела је своју каријеру пре тачно 20 година, када је примљена у стални радни однос, као најбољи студент Медицинског факултета у Београду.

Упркос великом искуству, пандемија вируса корона је највећи изазов са којим се до сада сусрела у каријери.

– Организација здравствене службе у време пандемије, најпре у водећој нековид-болници, а затим у референтном ковид-центру, била је огроман напор и притисак – искрена је др Здравковић. – За мање од 24 сата требало је разместити 248 тешких пацијената и примити 150 нових оболелих од ковида. Али тимски рад је основа сваког успеха. Показали смо да функционишемо као велика породица, на принципима струке и међусобног уважавања и зато је проценат излечених болесника бољи него у великом броју водећих светских ковид-центара.

Др Здравковић каже и да јој подршка људи које цени и поштује даје снагу да заобиђе негативце и настави ка циљу:

– Најтеже ми је када радим часно, стручно и посвећено, а доживим негативне коментаре и нападе људи који заправо немају ни десети део неопходних квалитета да би судили о томе.

Додаје да су жене свакако доказале да пол не одређује успех, већ искључиво мотивација и посвећеност. Подршка супружника и породице је битна и за жену и за мушкарца, а свима импонује стручно уважавање колега.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Доцент др Ивана Милошевић, инфектолог, заменица директора Инфективне клинике КЦ Србије

ПАЦИЈЕНТИМА ЗНАЧИ ПОДРШКА И ЕМПАТИЈА

НА ПОЗИЦИЈИ заменика директора Инфективне клинике доцент др Ивана Милошевић налази се дуже од пет година. Како каже, много воли свој посао:

– Позив инфектолога је врло специфично занимање, које много узима, поготово сад у време пандемије, али и пружа велико задовољство.

Иако осим клиничке, др Милошевић има и завидну академску каријеру, многи је због младалачког изгледа прихватају са резервом:

– Искуство ми је показало да је пацијентима битнији приступ и посвећеност лекара него изглед и пол. Оно на шта болесници увек позитивно одреагују јесу подршка и емпатија.

За инфектологе, епидемија је сценарио за који се школују, али изненађења увек постоје:

– Изненадио нас је обим посла и број болесника. Претходне епидемије биле су мање и лакше. И тада смо имали много посла, али смо се успешно изборили са пандемијским грипом, морбилама и грозницом Западног нила у два наврата. Ковид 19 је изашао из оквира нашег претходног искуства, а борба је тежа јер нема регистрованих лекова, а вакцинација тек почиње.

Инфективна клиника је од почетка епидемије највећи тријажни центар у земљи. Само у пријемној амбуланти ове установе за девет месеци прегледано је више од 45.000 болесника, што одговара броју становника Сомбора или Пожаревца.

– Трајање радног дана је и пре пандемије било растегљив појам. Посао није само рад са оболелима него и организација на клиници, распоређивање болесника… Лепа ствар у целој овој несрећи је то што сам упознала много драгих и вредних људи из свих београдских установа, а и из целе Србије.

Свака посвећеност послу има своју цену:

– Моја породица доста трпи. Надам се да ће ускоро доћи време да наш живот бар делимично личи на онај пре пандемије.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Професор др Едита Стокић, ендокринолог, директорка Клиничког центра Војводине

МЕСЕЦИМА НИСАМ ЗАГРЛИЛА РОДИТЕЉЕ

ПРОФЕСИОНАЛНО сам спремна на сваки изазов у медицини, да помогнем угроженом и болесном. Моја породица је поносна на мене и мој рад. Као жена, некада емотивно доживљавам све ово око пандемије, јер једва чекам да се вратим некадашњем уобичајеном животу са својом породицом, каже професор др Едита Стокић, директорка Клиничког центра Војводине, и додаје:

– Прошли су месеци како нисам загрлила своје родитеље. Прођем испред њиховог стана, махнем им испод терасе, видим их преко видео-позива и то је то. Зато молим све грађане да се придржавају мера како бисмо што пре могли да загрлимо и љубимо своје најближе, прослављамо празнике и славе.

Професорка Едита Стокић на челу Клиничког центра Војводине налази се непуне две године. На то место именована је након 33 године радног стажа у овој установи.

– У својој каријери сусретала сам се са разним изазовима медицине – прича нам наша саговорница. – Али оно што је оставило посебан утисак на мене јесте рендген плућа пацијента са вирусном инфекцијом ковид. Помислила сам: “Добро, човек има упалу плућа, то је то”. Међутим, када сам после само неколико сати видела како је та упала напредовала, “пресекла” сам се. Тад сам схватила шта нас чека. Толико брз развој пнеумоније ме је шокирао, колико год да сам се свега нагледала као лекар.

Иако води установу од 3.500 запослених, ради и са пацијентима:

– Водити КЦ Војводине је задовољство и привилегија, али као лекар клиничар не могу да оставим и заборавим своје пацијенте. Без обзира на то колико су обавезе и одговорности директора велике, свакодневно прегледам пацијенте који су заказани путем ИЗИС.

Наша саговорница додаје да, када јој је помоћ потребна, добија је у породичном гнезду:

– Подршка породице побуђује најтоплије емоције, и наравно даје снажан подстрек, снагу и мотивацију. Ретке слободне тренутке проводим са супругом Александром и нашим кућним љубимцима, који су за мене седатив у овим тешким временима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Доцент др Татјана Аџић Вукичевић, пулмолог, директорка ковид-болнице у Батајници

И КАД СТИГНЕМ КУЋИ, И ДАЉЕ РАДИМ

ДОЦЕНТ др Татјана Аџић Вукичевић недавно је именована на челну позицију прве наменски грађене ковид-болнице у Србији. Открива нам да није било лако да прихвати позицију руководиоца здравствене установе у којој се лече пацијенти оболели од ковида и која има смештајни капацитет од 930 постеља:

– Ипак сам прихватила, јер као пулмолог имам моралну обавезу према својој земљи која ме је школовала, да будем лекар и да помогнем у тренутку када је моја помоћ најнеопходнија. Пре ступања на нову функцију била сам начелник Одељења за туберкулозу и туморе плућа Клиничког центра Србије, које прима свега 25 болесника.

Намена нове болнице у Батајници, када прође пандемија, још није прецизирана:

– Биће вероватно клиничко-болнички центар, јер за то има све перформансе – велике, удобне и простране собе, најсавременију опрему, најмодернију радиолошку дијагностику, операциону и ангио салу, кабинет за хемодијализу…

Као и њеним колегама, нашој саговорници најтеже пада губитак пацијената после дуге и исцрпљујуће борбе:

– Најтежи су људски губици и зато је посао лекара захтеван и тежак. Моја породица због мог позива сада много трпи, јер и када стигнем кући ја и даље радим. Одговарам на позиве, поруке, организујем рад. Поред свега, као и свака друга жена, и ја имам кућне обавезе.

Ипак, каже да никада не би променила свој позив:

– Од малих ногу знала сам да ћу бити лекар. Најдуже се стручно бавим туморима плућа и туберкулозом, сада ковидом. Када ћемо успети са вирусом да се изборимо, тешко је рећи. Засад делује да ће дуго трајати и да ћемо морати да научимо да живимо са овом болешћу.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Професор др Виолета Михаиловић Вучинић, пулмолог, директорка Клинике за пулмологију КЦ Србије

БОЛЕСТ НЕ ПИТА ЗА РАДНО ВРЕМЕ

НА челу Клинике за пулмологију професорка др Виолета Михаиловић Вучинић налази се пет година. Осим клиничке има и дугогодишњу академску каријеру, али како каже, инфекција ковид је највећи изазов са којим се до сада сусрела у професији:

– Овај вирус је изазов у сваком смислу, с обзиром на непознанице које се свакодневно указују пред нама током лечења болесника са овом инфекцијом. Она нас свакодневно изненађује тежином клиничке слике и њеним променама из сата у сат.

Ипак, проф. Вучинић не посустаје. Њен радни дан се практично не прекида:

– Сматрам да се жене добро сналазе на руководећим местима за која је потребна велика одговорност, али наравно, и добро познавање медицине. Не знам тачно број жена ангажованих у појединим областима медицине, али мислим да нема области здравства у којој жене данас нису присутне.

Клиника за пулмологију Клиничког центра Србије са краћим прекидима ради као ковид-болница већ пуних девет месеци.

– Када сам слободна, волим да проводим време са својом породицом. Међутим, то се сада свело само на тренутке, јер последњих месеци не знам за одмор, слободне дане и викенд. То је неопходно у послу лекара, јер болест није посао који може да се остави за неки други дан.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Доцент др Верица Јовановић, специјалиста социјалне медицине, директорка Института “Милан Јовановић Батут”

ЧАСТ МИ ЈЕ ШТО САМ НА “ПРВОЈ ЛИНИЈИ”

КАДА сам одлучила да упишем медицину, прихватила сам да ситуација не мора увек да буде идеална, нити за лекара нити за директора установе. Али постоји посебна позитивна енергија која вас обузме када знате да са својим колегама радите посао који некоме спасава живот – каже доцент др Верица Јовановић, директорка Института за јавно здравље Србије “Др Милан Јовановић Батут”.

Од почетка пандемије не гледа на сат, јер, како каже, због тренутне здравствене ситуације један стандардан радни дан није довољан да се заврше све обавезе:

– У последњих неколико месеци мој радни дан није краћи од дванаест сати. Једна од димензија руковођења здравственом установом у време епидемије јесте да сте на извору информација, нажалост и оних најгорих. Увек ми најтеже падају лоше вести, о повећању броја болесних и преминулих, а посебно када се тичу колега које се свакодневнио боре за здравље свих грађана.

Иако је свесна ризика које доноси исцрпљеност и стрес, завршавање обавеза које су бројне, нема алтернативу:

– Свесна сам да немам квалитетан одмор, што је неопходно за добар имунитет, али тренутна ситуација од нас захтева да се изборимо са околностима таквим какве јесу. Само од преданог рада, добре организације и правих мера зависи са каквим исходом ће се завршити епидемија ковида. Част ми је што сам део тима који се налази на првој линији борбе са овом опаком инфекцијом.

Извор: Вечерње новости