ЈЕДАН ЈЕ МОША: Навијачи су га носили на рукама, а ево шта се после Монтевидеа десило са Благојем Марјановићем

На првом светском фудбалском првенству у Уругвају репрезентација Југославије састављена само од играча из Србије забележила је историјски успех освојивши треће место.

Захваљујући филму Драгана Бјелогрлића то данас сви знају. Ипак, судбина Благоја Марјановића – Моше, кога тумачи Петар Стругар након повратка из Монтевидеа подједнако је интересантна, иако много мање позната.

Лик српског фудбалера Благоја Марјановића, симпатичног женскароша и боема, већини гледалаца серије и филма “Монтевидео, Бог те видео” је један од најдражих. Легендарни Моша у стварности није било такав! И поред огромне популарности коју је уживао и која се може мерити са оном коју данас има Новак Ђоковић, Моша био сушта супротност лику из серије! Био је скроман, миран, а они који су га познавали кажу да никада није ни повисио тон.

Благоје Марјановић – Моша био је прва велика фудбалска звезда Србије. Ова вртоглава популарност наставила се и после Светског првенства у Уругвају на коме је Моша играо на свим утакмицама наше репрезентације. Заједно са другом половином „убитачног двојца” БСК-а, Александром Тирнанићем Тиркетом, постао је први професионални фудбалер на овим просторима што значи да је за игру примао плату. Међу београдским живљем Моша је уживао култни статус – у свим виђенијим престоничким кафанама је имао свој сто, трговци су му поклањали енглески штоф, а бербери за њега чували најбољу колоњску воду. Због спектакуларних голова које је давао, Благоја Марјановића су небројано пута након утакмице на леђима носили одушевљени навијачи.

Читава Југославија знала је његово име, а за лепим момком са таласастом густом косом луделе су и девојке. Ипак, Моша је читав живот провео само са једном – оженио се 1938. године Планинком Ћулић из Сплита која је такође волела фудбал и била Мошина велика подршка. Пар је добио двоје деце – сина Зорана и ћерку Вишњу. Најбољи стрелац првенства Југославије Моша је био чак три пута – 1930, 1936. и 1937. године. Последњи меч у дресу са државним грбом одиграо је 3. априла 1938. против Пољске у квалификацијама за Светско првенство. За репрезентацију је наступао 57 пута и дао 36 голова.

Након повлачења из активног фудбала, крајем четрдесетих, Моша се посветио тренерској каријери. У овоме га је на кратко омео Други светски рат који је, као возач Југословенске краљевске војске, провео у заробљеништву у логору Фирстенберг код Берлина где је био до 1944. године.

После 1945. Моша је радио као тренер БСК-а, са којим је 1953. године освојио национални куп. Тренирао је и италијанске клубове Торино и Катанију, а затим и Победу из Прилепа.

Написао је и уџбеник “Како ћу најбоље припремити свој тим”, а кроз његову школу прошла су нека од касније највећих имена југословенског фудбала.Блистава каријера Благоја Марјановића Моше прекинута је у тренутку када се спремао за пут у Кореју 1961. године.

Тада је доживео тежак мождани удар после кога му је цела десна страна остала одузета, а ни способност говора му се никада није вратила. Имао је само 54 година.

Са последицама можданог удара Моша се борио до краја живота. Син га је често шетао по Београду, а за дуги низ година суграђани су га заустављали и поздрављали јер га никада нису заборавили. Највећу радост му је причињавао одлазак на стадион. Моша је имао доживотну почасну пропусницу за све утакмице на територији СФРЈ.

Умро је 1984. године и сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Његово име носи једна улица на Новом Београду, а подигнута је и спомен чесма на градском стадиону у Панчеву.

Извор: Курир спорт