ГЕЈ БРАКОВИ НИСУ ПРЕДЛОГ ГОРДАНЕ ЧОМИЋ ВЕЋ ВУЧИЋЕВЕ ВЛАДЕ

Када су напредњаци у Народној скупштини Републике Србије подметнули Гордану Чомић да предложи већи проценат жена на посланичким листима, рекли смо да је она Вучићев пројекат. За Гоцу како су јој напредњаци тада тепали нисмо смели ништа да кажемо. Ако смо покушали да подсетимо да је за Гордану Чомић Ратко Младић ратни злочинац прекидало нас је звонце председавајућег као упозорење да то није тема. Исто је било и када смо подсећали да је за Гордану Чомић у Сребреници био геноцид и да је Војислав Шешељ ратни злочинац. Звонцем су нас упозоравали да је „Гоца“ амнестирана досовско-грађанистичке прошлости и средњег прста упереног свима у Србији који не мисле као Гордана Чомић и она булумента с којом је излазила на изборе. И за те изборе су је напредњаци задужили. Сакупили су потписе за листу на којој је била.

Гордана Чомић је Вучићев пројекат

Тада смо рекли да је Гордана Чoмић напредњачки пројекат. И нисмо погрешили. У току је реализација пројекта. Гордана Чомић у име Вучићевих напредњака промовише геј бракове у Србији. Зашто је изабрана Гордана Чомић? Најпре зато што се она одувек за то залагала па јој није тешко да лаже јавност да ово што предлажу није брак већ истополна заједница. Посебно зато што ће у народу остати запамћено да је то закон Гордане Чомић, а није. То је Вучићев закон, а формално предлог Владе који ће усвојити Народна скупштина. Форма ће бити задовољена, без обзира што ће се многи напредњаци презнојавати пре него што притисну „за“ на тастеру у Народној скупштини.

Народ, бирачи у Србији, немају ни воље ни времена да се претерано баве политиком. Имају став, знају за коју политичку странку гласају и којег лидера странке поштују. Ни пет посто бирача неће повезати Гордану Чомић и Српску напредну странку. Људи су толико политички освешћени да знају да је то неспојиво. Е, сада, за колико је кеша, поред министарске функције и плате „Гоца“ прихватила да споји неспојиво, тешко је утврдити. Чак није ни важно. Важно је да у Србији не постоји ни један једини бирач који је гласао за комбинацију Вучић-Чомић. Важно је и да су сви који су гласали за напредњаке и они који су гласали за ту неку листу на којој је била Гордана Чомић бесрамно преварени и изманипулисани.

Гордана Чомић је добар избор за ту манипулацију. Логореична, позната по томе да је у стању да кроз много изговорених реченица апсолутно ништа не каже, Чомићка ће остати препознатљива по закону о геј браковима и у следећој кампањи нико од оних 95 процената бирача који за напредњаке гласају због Александра Вучића неће питати Вучића зашто су у Србији дозвољени геј бракови. Што би питали Вучића, кад је то Чомићкин закон!? То је суштина пројекта Александра Вучића који се зове Гордана Чомић.

Није Закон о истополним заједницама већ Закон о геј браковима

А, шта је суштина Нацрта закона о истополним заједницама? То да се овим нацртом, вероватно ускоро законом, на мала врата уводи институт истополних бракова са усвајањем деце у перспективи.

Закон је идентичан закону који регулише закључивање брака између мушкарца и жене, од закључивања преко услова, до раскида истополних заједница. Предвиђено је да се истополне заједнице закључују пред матичарем. У присуству два сведока, у народу познати као кумови. Бидермајер се, истина, не помиње!

Нацрт Закона говори о издржавању детета партнера истополне заједнице. То може да се злоупотреби и да фактички један од партнера посредно усваја дете оног другог што је први корак ка усвајању деце у истополним заједницама. Гордана Чомић и невладине организације, читај власт, објашњавају да се на тај начин штити интерес детета, што је апсолутно нетачно. Законом се онемогућава да дете усвоји неко од чланова уже породице партнера из истополне заједнице (брака), ако тај партнер умре док је дете малолетно.

На овај начин та деца се изузимају из закона којим се регулише положај и статус деце рођене у браку или ванбрачно. Дешава се да брачни партнер закључи брак и да у тај брак уђе са дететом из претходног брака или ванбрачне везе.  Дешава се, нажалост, и да тај брачни партнер умре. У таквим случајевима бригу о старатељству над дететом преузима Центар за социјални рад и на основу прописане процедуре утврђује ко је најподобнији за старатеља тог детета. Некада је то и други брачни партнер, али најчешће члан уже породице умрлог родитеља детета.

Дешава се и да жена ванбрачно роди дете и да из неког разлога не жели да каже ко је отац детета и наравно дешава се и да умре. Опет на сцену ступа Центар за социјални рад и детету се одређује старатељ, углавном је то неко од чланова уже породице мајке детета.

Овде је питање зашто би деца из истополних заједница имали другачији статус од брачне или ванбрачне деце. Зашто се та деца дискриминишу у односу на осталу децу? Јасно је, зато што би у оваквим случајевима следећи корак био усвајање детета од стране истополног партнера оног партнера који је умро и нова истополна заједница партнера који би усвојио дете.

Дух закона, сада нацрта није остваривање равноправности, то је фарса за јавност. Равноправност треба да им се гарантује у свему, а и имају је. Није тачно да се законом испуњава уставна обавеза о равноправности, али је тачно да је брак као уставна категорија утврђен као заједница између мушкарца и жене. Смисао брака, између осталог је рађање и васпитавање деце.

Људи из геј популације треба да имају сва права и над њима не сме да има било какве дискриминације, али не сме да је буде ни над другим нетипичним, како се често каже мањинским групама. С друге стране, мора се јасно рећи да се закони не доносе за појединачне случајеве, али и да закони морају бити такви да предвиде све или скоро све могуће ситуације у одређеној области.

Да се разумемо, нико нормалан нема ништа против да људи истог пола живе скупа,  такви људи у сваком друштву постоје и треба им омогућити и заједнички живот, ако то желе. И уважавати их као равноправне чланове заједнице.

Када је у питању имовина брачних, ванбрачних и истополних партнера ни ту истополни партнери не могу имати више права него брачни и ванбрачни партнери. Могу истополни партнери да закључују уговор о заједничком животу и тај уговор мора да се овери код нотара, а не како Чомићка предлаже код матичара и уз присуство кумова. У том уговору могу навести која је то имовина коју уносе у тај заједнички живот па је лако утврдити у одређеном моменту и која је заједнички стечена имовина у тој заједници, али наслеђивање мора бити у складу са законом који регулише наслеђивање.

Брачни и ванбрачни партнери, ако је у питању брак или ванбрачна заједница без деце могу да наследе само пола имовине брачног, односно ванбрачног партнера, другу половину наслеђујуе ужа породица умрлог партнера. И код истополних заједница може бити само тако, све друго би значило да су истополни партнери супериорни над брачним и ванбрачним партнерима. Ако мисле да им припада сва имовина другог партнера после његове смрти, истополни партнери могу међусобно закључити уговор о доживотном издржавању.

Истополни партнери не могу да наслеђују пензије једно другог, јер је смисао да жена (најчешће) наслеђује пензију мужа у томе што се подразумева да је у току брака бринула о деци и породици. Наравно, пензије се наслеђују и у браку без деце, али то су ређи случајеви и закон који дозвољава наслеђивање пензија није доношен због њих већ због већег броја људи који су живели у браку у којем су се рађала и подизала деца.

Истополни бракови не промовишу традиционалне и друштвено корисне вредности, они су потреба мање групе појединаца и држава их не сме промовисати доношењем закона, од оваквог закона друштво нема никакве користи и афирмисање оваквих бракова би угрозило и овако лошу популациону политику у Србији. Када би у свету већина или сви живели у истополним браковима, свет би нестао и не мислим да је грех то рећи.

Шизофрена је одлука напредњачке власти да се у Србији доноси закон о истополним браковима, што јесте овај закон који се само другачије зове, зато што представници власти свакодневно кукају над чињеницом да  код нас много више људи умире него што се рађа, доносе се стратегије, улажу се средства за подстицање рађана деце, а овај закон свакако не иде у прилог званичној популационој политици владајућег режима.

Пише: Вјерица Радета