Хеј човече устани и крени

Хеј, човече пун немира! Да, ти што кроз очај и немир душевног бола тражиш решење у шутирању згужване хартије бачене ко зна од кога и ко зна зашто. Ти, наивни витеже разузданог ветра пустињског духа који реже сваки делић душе, бацајући те у јад и патњу.

Ти, бедно невинашце, у чијим се очима ватрено преплићу разочарење, бес, туга, жеља за (само)убиством, правећи пламен на дну океана изгубљених суза.

Да, ТИ, утваро без циља, што луташ већ познатим улицама, тражећи мир у изгубљеној и откопаној прошлости, што обнављаш већ добро познату мапу, са рукама, клонулим и немим, у џеповима првог мантила обешеног о твоје полумртво тело. Хеј, ЧОВЕЧЕ, пробуди се! Видим, ум ти је зачаран, уплетен у подле, црне нити чији се крај губи у бесконачности неразумевања живота. СТАНИ! Видиш ли да си на ивици литице? Знаш ли да те глупе милиметарске размере деле од смрти једне могућности за разумевањем?

Хајде, очајавај још мало.

Сажаљевај себе, убиј још мало преосталих нада. Хајде, шта чекаш?!
Нож у ледјима,па шта? Одлучи се САД хоћеш ли трпети тај бол или ћеш помоћи себи….

Пусти да центар саплете нежне прамене твоје дивне косе. Отидји на извор бола и испери угашену крв гнева и пакости. Осећаш ли лепоту мира?

УДАХНИ, мали наивни човече. Дубоко удахни свежину чисте душе. Да ли то видим благи искрени смешак? Разумем.

Питаш се да ли си умро, ипак је необичан толики спокој. Ниси, не плаши се.