И КЕСЕ СУ УДАР ПО ЏЕПУ КУПАЦА: Избацивањем пластичне амбалаже из радњи највише су профитирали трговци

Од идеје да се из употребе избаце пластичне кесе највише су профитирали трговци.
Анализа која је урађена на Технолошком факултету у Новом Саду показала је да оне уопште нису биоразградиве, као што је прописано Одлуком града Београда, тако да природа нема бенефита од њиховог коришћења. Продавци, с друге стране и те како имају, јер их сада готово сви наплаћују, па купци који не желе да издвоје додатни новац за кесу и по патике морају са цегером.

Потрошачи за своје паре рекламирају продавце носећи кесе са њиховим логом, плаћене од 10 до 30 динара, док стручњаци тврде да је натпис на тим кесама да су 100 одсто биоразградиве – лаж.

Последње испитивање које је организовало Удружење “Заштита потрошача” уз подршку УСАИД-а, чак је показало да је готово 90 одсто кеса фалично и да пуцају, да су оне скупље, које су прављене за већи терет у ствари тање од оних мањих димензија. Око 60 одсто кеса тање је него што би смело да буде, свака трећа није довољно или уопште није разградива, а само једна тестирана кеса испуњавала је све критеријуме. Управо то што су кесе тање него што би смеле да буду, потрошачима не обезбеђује вишекратну употребу, што јесте поента ове промене која кошта купце.

Ненад Бумбић из “Заштите потрошача” каже да су тестиране кесе узете из продавница водећих трговинских ланаца.

– Процена је да трговци само од кеса годишње приходују више од милијарду динара – каже Бумбић.

– Произвођачи биоразградивих кеса плаћају таксу од 1.296 динара по тони, а произвођачи неразградивих чак 25.940 динара по тони. Када је уведена, одједном су практично сви произвођачи пријавили држави да производе биоразградиве кесе. Груба процена је да само на разлици таксе држава годишње губи око 100 милиона динара.

ФОНД
ПРЕДЛАЖЕМО да се креира фонд који ће се пунити од продаје кеса. Идеја је да трговци на набавну цену кесе додају своју маржу која ће им омогућити да зараде, а да износ до пуне цене иде у фонд – каже Бумбић.

– Залажемо се и да се тај износ сваке године повећава тако што би држава слично као што повећава акцизу за гориво, повећавала и своје учешће у цени кесе.

Др Сенка Поповић, која руководи једином акредитованом лабораторијом у којој може да се тестира разградивост кеса, при новосадском Технолошком факултету, каже да за последњих осам година није било случајева да им је неко из државних организација доносио узорке. Та прича се заправо завршила на доношењу прописа за произвођаче. Они су, у ствари, једино дужни, по правилнику који се односи на кесе са додатим адитивом са оксидациону разградњу, да једном годишње тестирају своје кесе и добију изјаву о усаглашености. Логично је да они на тестирање неће донети фаличне кесе.

А што се саме разградивости тиче, као и добробити кеса којима нас ударају по џепу, професорка Бранка Пилић са Технолошког факултета у Новом Саду сматра да те кесе нимало нису здравије за животну средину од оних претходних, бесплатних. Она, међутим, наплату кеса поздравља као начин да се смањи коришћење и употреба ових производа.

ИЗ “АМАНА” НАЈТАЊА
РЕЗУЛТАТИ анализа кеса у београдским маркетима показали су да је од 13 достављених узорака, осам имало дебљину испод 50 микрона, остали узорци су имали средњу вредност дебљине преко 50 микрона, али је било појединих тачака где је дебљина била мања. По одлуци Града Београда, дебљина кесе мора да буде већа од 50 микрона, а на чак седам узорака није измерена дебљина преко 50 микрона. Дебљина кесе узете у “Аману” је била испод 40 микрона, односно била је за 20 одсто тања него што је дозвољено.

– То што на кесама пише да су 100 одсто биоразградиве је лаж – тврди професорка Пилић. –

На депонији, на којој завршавају, свакако не постоје такви лабораторијски услови, одговарајуће температуре, светлости. Зато, ти окси-адитиви не могу да се третирају као биоразградиви. Овакве кесе су у неким земљама забрањене, јер постоји знатни ризик да се фрагментирана пластика неће биолошки распасти и да то може да доведе до акумулације микропластике у природи.

Извор: Новости