Кад је тешко насмеј се

Одједном је тешко. Почело је да боли. Лимени оклоп окрућује границе физичког простора који те чини. А прегршт архаичних и прашњавих емоција утканих у тај лим осигуравају недовољан доток ваздуха, визије и чисте свести до контролног центра.

Гомила потиснутих мисли и сећања лансирана из џунгле подсвести хрле на светло дана и не маре што је Свет заборавио на њих док су се крли у тамној хладовини забачених забити Долине непроживљених садржаја и потиснутих сећања. Сада готово физички опипљиви, психосоматски осетни, дошли су да те прогоне и као да песницом стежу срце жељно дисања.

Шта је то? Ниси се за то пријавио?

На шареној брошури Тобогана „Рад на себи“ није писало ништа о томе. Желео си да будеш срећан, да волиш друге људе, да их прихватис безусловно и да будеш изнад њихових намерних и ненамерних провокација и ствари које ти ремете стабилности и расположење. Упустио си се у нову луду авантуру са намером да је живот леп, као сплет дугиних боја које се као на новогодишњим лампицама смењују безбрижно и трепере. Али…

Шта се после почетног спуста, узбудљивог и раздражљивог старта десило? Шта си открио? Да само освестити да ти одређени делићи природне човекове целине фале није довољно да их призовеш назад? Мораш видети коме припадају сада. Које уверење их љубоморно штити и чува од слагалице која без изгубљених делића не може да засија пуноћом и сјајем истинске намере.

Извор: српскаствар.инфо