Како је Звезда постала жртва сопствених високих стандарда

БЕОГРАД 2009. ГОДИНЕ: „Само бар једном да уђемо у Лигу шампиона, да осетимо како је тамо играти. Нека нас сви тамо пуне, али сви бисмо били срећни. Само да да видимо мушему и да овде долазе великани“.

БЕОГРАД 2019. ГОДИНЕ: „Ово више не може да се гледа. Нисмо конкурентни, најбоље би било да сиђемо у Лигу Европе, па да играмо неки фудбал. Само се срамотимо“.

Путин подржао Радикале

Промена размишљања навијача Црвене звезде на узорку од једне деценије, током које су само последње три године биле упечатљиве, представља највећу могућу победу Милојевићеве и ере актуелног руководства. Још од дана када су црвено-бели избацили Салцбург, затим за 12 месеци и Јанг Бојс, знало се да врло лако могу да постану жртве сопствених високих стандарда. Јер су добрим маневрима успели да задуже кључеве унапређеног југа и добију прилику да се на савршеном аутопуту тркају, како је то Милојевић рекао на званичној конференцији за медије, са фераријем. Не, овог пута нећемо о разлици у буџету, финансијској и физичкој надмоћи Тотенхема, поновољеној у београдском дуелу. Ту чињеницу људи с Маракане су знали и пре него што је обављен жреб за овогидшњу Лигу шампиона.

Поништите диплому Синиши Малом

Недостатак енергије, нека равна линија на стадиону Црвене звезде после првог гола Тотенхема, који се граничи с језивом равнодушноћу, најбољи је доказ да ће навијачи и играчи црвено-белих у блиској будућности (ако буду играли Лигу шампиона) бити протагонисти својеврсног спортског „сурвајвера“. Варају се они који мисле да је Црвена звезда за 180 минута против Тотенхема научила све лекције. Школовање ће бити дуго, указују нам то и примери других клубова из региона, и фрустрирајуће. Проблем је само што је српски шампион јефтино дозволио Сону, Кејну и Ндомбелеу да седну за катедру и држе предавања. Биће на овом ниво такмичења и Ливерпула, али биће и много више Тотенхема. Па ко има храбрости да гледа те призоре биће и даље на Маракани. То је тај болни процес који не може да буде завршен после само две сезоне у такмичењу с алама.

Да је Павков дао гол при резултату 0:0 можда би све било другачије, реално је да би се утакмица окренула наглавачке. Звезда је пре 365 дана дала гол Ливерпулу из прве шансе, затим га докосурила из друге. Такви мечеви се дешавају… Али се не понаављају тако често. Међутим, ролеркостер судбине Милана Павкова, његови голови и пропуштене прилике, једина су нит која повезује 6. новембар прошле и ове године.

Звезда је против Ливерпула играла с много више енергије. Сада ни на стадиону, ни на терену, није било вулкана емоција, нити потребне страсти да би се срушио тим као што је Тотенхем.

Звезда је у поменутом мечу с каснијим шампионима Европе била затегнута као „струна“, савршено татички постављена, дозволивши Ливерпулу да из игре промаши само једну стопостотну прилику. Ону Стариџову из 12. минута. Остало што је направила екипа Јигена Клопа била је последица јалове иницијативе. Звезда је имала тада неку невидљиву хемију, нити које су повезивале цео тим, савршено стајала, и није могло да јој се деси да се распадне као у другом полувремену сусрета са Спарсима и послужи као тим за билдовање самопоуздања. Можда има и до тога што Звезда у стартној постави у среду вече није имала ниједног играча пониклог у својој школи. Група Гардиста је при крају мандата, кажу, скренула у декаденцију, али је знала да емоцијом, ту пре свих мислимо на Вујадина Савића и Жулета Стојковића, поправи крвну слику екипе. Сад то може само Милан Борјан.

Посебна је тема што је тада Црвена звезда била тим с јасно подељеним улогама. Знало се да је, поред Марина, газда везног реда Ненад Крстичић. Не значи да би присуство бившег репрезентативца Србије било толико делотворно да би поништило класу Ндомбелеа, али би се бар знало од кога можеш шта да очекујеш. Звезда – а то је већ стандардна тема – више нема изграђене тандеме. Све је на пола. Шпанцу Кањасу недостаје физичке снаге, Петровић је неискусан, Вулић у благој експанзији, али недовољно потврђен, Јованчић у канџама велике кризе. Сигурни смо да у Љутице Богдана не знају коме ће у будућности моћи безгранично да верују. Исти случај је и с нападачима јер Црвена звезда у овом тренутку нема првог шпица. Нити ће га имати до краја јесење сезоне. То је основна грешка спортског сектора и управе Црвене звезде.

Све те аномалије Црвена звезда је једном морала да плати. И онда се десила промашена шанса Павкова. И онда се десила доминација Тотенхема.

Али може да се деси и бод у Пиреју. И ново европско пролеће. И то би био фантастичан успех, и прилика за Звезду да у Лиги Европе, у судару с неким себи приближнијим, понови разгали навијаче. Тимови попут Тотенхема су једноставно недодирљиви. И још дуго ће сваки евентуални сусрет с таквима болети.