Младеновић: Политичарима култура служи за понижавање уметника

Политичарима култура служи за понижавање уметника, од буџетских средстава, до односа препуног презира, сматра редитељ Кокан Младеновић, док драмски писац Жељко Хубач оцењује да представници власти, кроз културно политички естаблишмент, остварују неки интерес и задовољавају свој его.

Хубач је, у серијалу Квака 23 Новинске агенције ФоНет, нагласио да постоји и одређена инертност уметника, али и наратив по којем је сасвим нормално да је управник Народног позоришта или Српског народног позоришта политичка личност.

Указујући да је бивша директорка шабачког позоришта смењена политичком одлуком, због јавне речи и свог политичког става, он је поручио да би уметници, тим поводом, требало да пронађу најмањи заједнички именитељ у одбрани елементарних демократских, друштвених и сваких других вредности.

„Ако ми, са свим међусобним разликама, не умемо да заузмемо јасан став, да кажемо да је то политичка егзекуција и да не пристајемо на то, онда нећемо моћи ни на који начин да спречимо уплив политике у културу”, напоменуо је Хубач.

По његовом виђењу, наше друштво је контролисано на свим нивоима, што је одлика диктатуре, „а ми живимо у једном облику псеудодемократске диктатуре”.

Он ситуацију у парламенту, где посланици најгрубље вређају уметнике, објашњава оценом да је у ту институцију изнова уведен Бранислав Нушић и то илуструје комадом „Народни посланик” у којем Јеврема Прокића уче како да се понаша у скупштини.
„Ту се види да се ништа није променило за 100 година. Јер, поента је у томе да вичеш ‘Живео!’ или ‘Уа!’, да будеш за или против”, рекао је Хубач новинарки Тамари Скрозза.

Он сматра да је неопходно да позориште буде друштвено ангажовано и да је оно мртво, уколико није у корелацији са друштвом у којем делује.

„Неопходно је да Сека Саблић, Бане Трифуновић и многи људи који имају свој став, и са ове и са оне стране, износе јавно та своја мишљења и немају никакве проблеме са тим. А да ли се мени више свиђа став Секе Саблић или Булета Гонцића, то је нешто што не треба да утиче на моју процену њихових уметничких вредности”, прецизирао је Хубач.

Он, истовремено, упозорава да је у току један заоштрен друштвени сукоб, јер „када дође до уметника, до позоришта, кад позоришни уметници постану битан друштвени чинилац, на овај или онај начин, то значи да је догорело до ноката”.

И Младеновић истиче да је уметник особа свесна сваког сегмента друштва које га окружује, свих његових проблема и девијација.

„Ми смо поправљачи света око нас. Ако не реагујемо на све ове монструозне злоупотребе власти, ако не реагујемо на овај изопачени систем вредности, чему онда уопште служи било који вид наше уметности, којом год да се бавимо”, упитао је Младеновић.

Он је ФоНету рекао да се власт плаши културе, иако сви уметници заједно не би прешли цензус као политичка партија.

Али, како истиче, моћ јавно казане речи и моћ јавне сфере је тако велика да „поспешује параноју наших владара” да се кроз неку пукотину не пробије нека слободна мисао и „Потемкинова држава у којој живимо не покаже у правом светлу”.

Указујући да је ситуација у Србији немогућа и неиздржива, Младеновић је сугерисао да позориште и сви други облици уметности морају радикалније да реагују.

„Мислим на протесте, мислим на конкретне акције, мислим на окупацију неких позоришних и осталих кућа, мислим на то да морамо да кажемо – доста, не само као уметници. Као што мислим и да цела Србија мора да каже доста, не би ли нешто остало од ове земље на крају”, образложио је Младеновић.

„Ту се види да се ништа није променило за 100 година. Јер, поента је у томе да вичеш ‘Живео!’ или ‘Уа!’, да будеш за или против”, рекао је Хубач новинарки Тамари Скрозза.

Он сматра да је неопходно да позориште буде друштвено ангажовано и да је оно мртво, уколико није у корелацији са друштвом у којем делује.

„Неопходно је да Сека Саблић, Бане Трифуновић и многи људи који имају свој став, и са ове и са оне стране, износе јавно та своја мишљења и немају никакве проблеме са тим. А да ли се мени више свиђа став Секе Саблић или Булета Гонцића, то је нешто што не треба да утиче на моју процену њихових уметничких вредности”, прецизирао је Хубач.

Он, истовремено, упозорава да је у току један заоштрен друштвени сукоб, јер „када дође до уметника, до позоришта, кад позоришни уметници постану битан друштвени чинилац, на овај или онај начин, то значи да је догорело до ноката”.

И Младеновић истиче да је уметник особа свесна сваког сегмента друштва које га окружује, свих његових проблема и девијација.

„Ми смо поправљачи света око нас. Ако не реагујемо на све ове монструозне злоупотребе власти, ако не реагујемо на овај изопачени систем вредности, чему онда уопште служи било који вид наше уметности, којом год да се бавимо”, упитао је Младеновић.

Он је ФоНету рекао да се власт плаши културе, иако сви уметници заједно не би прешли цензус као политичка партија.

Али, како истиче, моћ јавно казане речи и моћ јавне сфере је тако велика да „поспешује параноју наших владара” да се кроз неку пукотину не пробије нека слободна мисао и „Потемкинова држава у којој живимо не покаже у правом светлу”.

Указујући да је ситуација у Србији немогућа и неиздржива, Младеновић је сугерисао да позориште и сви други облици уметности морају радикалније да реагују.

„Мислим на протесте, мислим на конкретне акције, мислим на окупацију неких позоришних и осталих кућа, мислим на то да морамо да кажемо – доста, не само као уметници. Као што мислим и да цела Србија мора да каже доста, не би ли нешто остало од ове земље на крају”, образложио је Младеновић.

У осврту на понашање посланика, он је констатовао да ово није земља образовања и културе, јер да је јесте, „ти људи не би били ни посланици, ни министри, не би владали овом земљом и овим народом тако бесрамно диктаторски”.

Према његовом уверењу, једног дана ће на срамоту овог народа остати да су наши председници били Томислав Николић и Александар Вучић, а на понос да је првакиња наше глуме била Јелисавета Сека Саблић.

Резултате би дао протест, бојкот или скуп грађана испред Скупштине све док посланици више не буду посланици, верује Младеновић, али напомине да власт рачуна с „нашом несолидарношћу” и инфлацијом скандала.

Како је предочио, „они дневно производе толико много скандалозних ствари, да бисмо ми – кад бисмо се скупљали за све што је од њихових одлука неподношљиво и увредљиво – живели на трговима и улицама”.

Он је, истовремено, проценио да би незадовољство грађана у једном тренутку могло да прерасте у вулкан незадовољства који нико неће моћи да обузда.

„Ја сам легалиста и искрено се надам да ће ти људи провести много година на неким робијама, али они чине све да себи укину могућност да мирно оду са власти и да мирно робијају своје заслуге”, закључио је Младеновић.

Извор: Данас