“МОЈЕ СРЦЕ БИЛО ЈЕ НЕПОМИЧНО, АЛИ…” Ово је још једна прича о надљудској борби доктора Лазе за један живот

Доктор Миодраг Лазић током своје каријере спасао је многе животе. Међу њима су били они и које су сви други отписали, али не и доктор Лаза. Ово је једна од прича о његовој надљудској борби за један живот.

Клинички сам био мртав, срце је престало да куца… Доктор Миодраг Лазић није могао то да прихвати. Масирао ми је срце, поломио грудну кост и неколико ребара, потом ме разрезао наживо, голом руком масирао ми је срце све док није прорадило. Спасао ми је живот! Сигуран сам да бих још пре 26 година био мртав да др Лаза није био тако несебичан и мимо свих медицинских правила ме вратио у живот. Никада га нећу заборавити!

Овако сведочи Васо Јеремић, некадашњи припадник Илиџанске бригаде, кум и пријатељ Миодрага Лазића (65), који је пре два дана изгубио битку с короном.

Јеремић и др Лазић упознали су се 1992. године у ратној болници „Жица“ у Блажују, код Сарајева, на самој линији фронта, где је др Лазић дошао као добровољац из Ниша. Ту се се упознали, спријатељили, а касније и окумили.

– Био сам у команди Илиџанске бригаде, обилазио рањенике и у болници „Жица“ упознао др Лазића, врло брзо смо постали пријатељи. Одмах сам видео да је то велики родољуб, хуманиста, да несебично ради дан-ноћ. Спасао на стотине и стотине рањеника – каже Јеремић.

– Тешко сам рањен у стомак 4. септембра 1994, на 20-30 км од болнице „Жица“. У санитету сам само размишљао да дођем жив до др Лазића и спашће ме. Успут сам два до три пута осетио да ћу се онесвестити и сам себи сам прст гурао у рану како би ме бол пробудио – застао је, па додао:

– Када сам стигао у болницу, последње чега се сећам је да сам му рекао: „Лазо, готов сам.“ Касније ми је испричао све. Срце је престало да куца, анестезиолози су га обавестили да сам мртав. Он из великог пријатељства није могао да прихвати то. А онда наживо зарезао и голим рукама масирао срце док није почело поново да куца…

Операција је потом трајала три сата, опоравак два месеца, а доктор му је признао да је клинички био мртав три и по минута, али да то није смео написати у отпусној листи јер нико не би поверовао.

– После рата сам дошао на Пале, а др Лаза се вратио у Ниш. Маја 1997. др Лаза је крстио мог сина Радивоја, касније му је био и кум на црквеном венчању. Дружили смо се, посећивали, био је омиљен овде. Када је све ово почело, знао сам да ће он опет бити на првој линији, да неће одустати и плашио сам се. Не могу да га прежалим. Захвалан сам му на свему до неба. Нећу га заборавити док сам жив – дрхтавим гласом завршио је Јеремић.

Извор: Курир