Муке просветног система

Стање у просветном систему републике Србије постаје веома забрињавајуће. Овај систем је почео да се урушава, као и све остало у нашој држави, досманлијским петооктобарским пучем. Да се разумемо, стање у просвети није било савршено ни пре 2000.-е године али „стручњаци“ попут оног несрећника Гаше Кнежевића, идеје сличне оној о увођењу „болоње“ и остали досманлијски подухвати довели су просветни систем Србије у веома тежак положај.

И када је народ видео „сламку спаса“, наду да ће можда бити боље, на власт су дошли напредњаци. Обећавали куле и градове од којих наравно, није било ништа. Ми, Српски радикали смо на то благовремено упозоравали, али нажалост, у том тренутку нисмо били схваћени.

Уместо да коалиција предвођена СНС-ом испуни своја обећања, уреди стање у просвети, они не чине апсолутно ништа да то стање поправе. Напротив. Просветни сиситем републике Србије је у све горем стању.

Последњи у низу проблема са којима се просвета суочава јесте из године у годину осетно мањи број деце која уписују школе. Руку на срце, и нема неке кривице Министарства просвете у овоме. Држава је заказала. Лоша социјална политика, политика наталитета, однеле су свој данак. Ретке су последњих година породице са два или више детета. Све мање деце се рађа, кажу подаци Републичког завода за статистику. Недостатак услова тера родитеље на овакве кораке. Са друге стране, услед лошег материјалног стања, људи се селе из Србије како би децу одгајали на „неком бољем месту“. Последица овога је, као што рекох, драстично мањи број деце у нашим школама. Министарство просвете излаз из ове ситуације види у смањењу броја одељења у школама. А то води… То води отпуштању учитеља, наставника, професора. Отпуштању људи који су се школовали како би својим знањем и вештинама образовали нацију. Стварање технолошких вишкова међу просветним радницима, у ситуацији када нас властодржци убеђују да живимо никад боље и да нам је стандард никад већи је помало чудно, сложићете се. А глас ових људи се све мање чује. Почев од сумануте Уредбе о забрани запошљавања у јавном сектору, која је можда највише погодила просветни систем и створила армију послушника и гласача владајућих странака, преко урушавања институције просветног радника погрдно га називајући „просветаром“ до коначног решења – стварања армије технолошких вишкова у просвети. Решења ни на видику.

Управо овде се ми Српски радикали разликујемо од власти, али и проевропске квази опозиције. Ми не причамо празне приче. Ми не критикујемо ради критике. Ми нудимо решења која су реална, конструктивна и практично применљива. А решење је једноставно. Смањити потребан број ученика за формирање одељења са 30 на 24.Опет, позната је чињеница да и тај број од 30 ученика не ретко нарасте на 31, 32, 33 каткад из оправданих разлога, а много чешће јер „мамини и татини синови“ морају да се упишу у атрактивне смерове. Ту на сцену ступају здравствене комисије које уместо да препоруче који образовни профил ученик из одређених разлога не би могао да упише, оне препоручују повлашћеној деци који смер на основу измишљених здравствених разлога морају да упишу. Парадокс парекселанс.

Сматрамо ово решење апсолутно прихватљивим из више разлога. Наиме, питајте било ког просветног радника који савесно ради свој посао колико је лакше радити са одељењима у којима има 24 ученика. Колико више пажње може да посвети сваком од њих за оних 45 минута колико траје час. Пракса нас учи да то јесте тако. На овај начин многи од напред наведених проблема били би решени.

Још један, можда и важнији разлог за смањење броја ученика у одељењу јесу здравствени разлози. Последња пандемија нас је томе научила, а оправдана је бојазан да ће се проблеми слични коронавирусу наставити и у будућности. Смањењем броја ученика у одељењима доћи ће до веће дистанце међу самим ученицима у учионици.

Да се разумемо, решење које нудимо је решење само дела проблема везано за стање у нашој просвети, али желимо да грађани Србије знају да као и за све, радикали имају решење. На крају крајева, то смо небројено пута и доказали.