Олег Бондаренко: С ким се Русија такмичи на Jугоистоку Европе?

Турска промовише „Османски пројекат 2.0“, а Кина ради на инвестицијама, пише за лист „Независијама газета“ руски политиколог, директор Фонда за прогресивну политику и оснивач пројекта „Балканист“ Олег Бондаренко.  Текућа година, упркос свим разликама од претходних због глобалне пандемије, и даље је пуна политичких догађаја. Светске силе, користе прилику да уграбе масније комаде или реше дуго одлагана питања. Кинеске компаније су, на пример, још у пролеће, на врхунцу италијанске кризе поводом короне, похрлиле да откупљују пострадали средњи бизнис на Апенинима и шире, и масовним инвестицијама од по 10-20 милиона евра, оствариле својеврсно тепих-бомбардовање.  На Балкану, где је кроз историју јака конкуренција између различитих центара моћи, 2020. године главни супарник руског капитала био је управо кинески. Кинези се такмиче са Руским железницама за могућност модернизације пруге у Војводини, а кинеска компанија Zijin Mining Group је 2018. постала власник највећег рудника бакра у Европи „Бор“. Кинези су такође пре осталих (и пре Русије) пружили медицинску помоћ Србији након почетка епидемије. Па чак и ако је ова помоћ била симболична, кинеске колеге су уложиле максиму напора да је рекламирају преко билборда у Београду, медија и поклона домаћину.  Кинези воле да граде односе на дужи рок па ће им се ове рекламе тек исплатити. Руска помоћ, која је била далеко значајнија — 12 транспортних авиона Министарства за ванредне ситуације са медицинском опремом и специјалном техником која је у Србији радила око два месеца – за разлику од кинеске није била тако рекламирана.

У међувремену, упркос притисцима Вашингтона и Брисела, у Београду је успешно отворен Центар за иновације и дигитални развој компаније Huawei, који ће развијати 5G мрежу у Србији. На отварању центра присуствовала је премијер Ана Брнабић. То је озбиљан кинески упад на тржиште телекомуникација на Балкану и Телеком који је још у државном власништву. Истовремено, међу младима у Србији је постала популарна кинеска видео апликација ТикТок. У таквим околностима жалосно изгледају оправдања руских медијских чиновника да је балканско тржиште премало и, према томе, незанимљиво за, условно говорећи, Russia Today. Али неспорни евроазијски фаворит 2020. године је сигурно Турска, која је наставила политику агресивне експанзије на свим територијама свог некадашњег присуства од Сарајева до Бишкека. Ради се и о активној војној помоћи сиријским Туркменима и о војној подршци једној од страна у грађанском рату у Либији, и о агресивном освајању гасних налазишта у Источном Медитерану, у територијалним водама Кипра, што је скоро довело до војних дејстава против грчке морнарице. Наравно, ту су и војне акције у формално азербејџанском Нагорно-Карабаху, које су резултирале огромним хуманитарним губицима.  Ако говоримо о политици „меке моћи“, Анкара се и ту понаша више него агресивно и самоуверено. Савет туркофоних држава, међународна организација која се бави хуманитарном експанзијом у туркофоним земљама, посебно је активан у правцу Средње Азије. А нови шеф владе Киргистана Садир Жапаров, којег је на ту функцију револуција довела право из затвора, први свој телефонски разговор у својству премијера обавио је управо са шефом Савета туркофоних држава, а тек затим окренуо број руског министра спољних послова.   Молдавска аутономија Гагаузија, која је под вођством бившег шефа Михаила Формузалеа, немирног фебуара 2014. одржала референдум о придруживању Евроазијској унији у случају „уније“ Молдавије и Румуније, постаје фактичка енклава Турске. Анкара овде гради аутопут до јединог молдавског лучког града Ђурђулешти. Гради болнице и школе, вртиће и стадионе, културне центре и библиотеке. Актуелни руководилац Гагаузије Ирина Влах пренела је сва фискална овлашћења на Кишињев, али то је не спречава да редовно путује у Анкару да би се састала са Реџепом Тајипом Ердоганом. То су ипак више заслуге Москве, која није имала ништа озбиљно да понуди Гагаузији. Сада Турци овде спроводе своју хуманитарну политику на врло занимљив начин: на рачун турских невладиних организација на државном универзитету у Комрату студенти из турске провинције студирају на руском језику, а као резултат тога „сеју се нови кадрови“. Јер такви студенти не траже толико нова знања колико занимљива познанства. Тако се стварају нове породице оријентисане на Турску.

Други сукоб у Карабаху открио је прилично значајну протурску партију лобиста међу руским политичарима и у руским медијима. Они су били ти који су активно промовисали тезу да ово „није наш рат“ и да Русија тамо нема шта да тражи. Врхунац таквих тврдњи била је идеја да је Анкара готово главни савезник Москве због заједничких пословних интереса и Ердогановог сукоба са Западом. Али пословни интереси могу и да се промене („Интер РАО“ већ затвара своје пројекте и напушта Турску, остављајући тамо неколико десетина милиона долара, гасовод „Плави ток“ од почетка лета користи само трећину свог капацитета, а „Турски ток“ још мање), и друго, односи Анкаре и Вашингтона ће очигледно бити ревидирани након Бајденове победе на изборима. Током подизања „Отоманског царства 2.0“ Ердоган се систематски креће ка раскиду односа са Москвом и перспективи сукоба на свим фронтовима. Наравно, многе спољне силе, пре свега на Западу, су веома заинтересоване за такав развој догађаја, али то не негира геополитичку стварност растућег сукоба интереса. И у овој ситуацији за Русију посебно важну улогу има Србија, са којом се 150 година раме уз раме борила против Отоманског царства.

Приликом копирања или цитирања материјала са портала „Балканист“ позивање на извор је обавезно. https://balkanist.rs/s-kim-se-rusija-takmici-na-jugoistoku-evrope/