Осмаци на завршном испиту ове године из српског добили – јединицу

Како је могуће да је у генерацији са чак 45 одсто одличних и 35 одсто врло добрих, само 288 ђака тачно одговорило на свих 20 питања из српског језика и књижевности?

Насловна страна „Политике”  за 17. децембар 2020. једноставно је поражавајућа. „Матуранти без основног знања српског језика”, водећи је чланак у којем је представљена анализа резултата завршног испита основаца школске 2019/20. године. Та анализа показала је да су задатке који проверавају основно знање из српског језика и књижевности исправно решили 60 одсто дечака и 72 одсто девојчица. Просечни успех генерације на тесту је 11,18 од 20 могућих бодова. Уколико се прихвати уобичајени критеријум да је за најнижу прелазну оцену потребно знати 60 одсто градива – осмаци генерације 2019/20. добили су оцену недовољан (1) из српског језика и књижевности. Како је то могуће, када су безмало половина те генерације одлични (45,1 одсто), трећина врло добри (35,3 одсто), а петина добри (18,9 одсто) ученици? Како је могуће да је од толико одличних и врло добрих ученика свега 288 њих у целој Србији тачно одговорило на свих двадесет питања из српског језика и књижевности?

Нажалост, ништа од овога није изненађујуће за онога ко познаје стање у српском школству, а нарочито када је реч о настави српског језика и књижевности.

Катедра за српски језик и Катедра за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду (основане 1844. и 1851. године) и Друштво за српски језик и књижевност Србије (основано 1910) одавно својим активностима и  бројним дописима на различите адресе упозоравају на проблеме када је реч о настави српског језика и књижевности, али то нажалост има мало одјека у јавности, а у Министарству просвете нимало. Слично је било и са интеркатедарском србистичком конференцијом одржаном летос у Тршићу, на којој је донета „Декларација о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи”. Она је објављена у темату „Књижевних новина” (бр. 1297–99, јун-јул-август 2020), заједно са прилозима врсних србиста, професора Универзитета у Београду Весне Ломпар, Рајне Драгићевић, Александра Милановића, Александра Јовановића, Зоране Опачић, као и Радивоја Стојковића, председника Националног просветног савета који је декларацију подржао.

Позивајући и ширу јавност да се на интернет страници Друштва за српски језик и књижевност Србије упозна са потпуним текстом декларације, овом приликом желимо да поновимо само оно најважније: да матерњи језик има пресудан утицај на изграђивање језичке и књижевне културе, као и односа према култури уопште, али и способности усвајања знања из свих осталих предмета (јер се она у највећој мери посредују језиком). Са пет часова у нижим разредима основне школе и четири часа у вишим, настава српског језика и књижевности у Србији је далеко слабије заступљена од наставе матерњих језика и књижевности у, рецимо, Француској (осам до 10), Турској (осам до 10), Русији (девет), Словачкој (девет), Аустрији и Португалији (осам) – земљама које припадају различитим културним традицијама, али подједнако предано негују наставу матерњег језика и књижевности. Верујемо да би се и у нашем школском систему стање побољшало са седам часова недељно у нижим разредима основне школе, шест часова у вишим, пет часова у гимназијама, и четири часа у средњим школама – то би наставницима дало довољно времена да са ђацима темељно обраде наставне садржаје чији богатство и разноврсност нису у складу са малим бројем часова.

Осим очигледне потребе за повећањем броја часова, у прилозима поменутог темата „Књижевних новина” (који се цео може прочитати на интернет страници Друштва за српски језик и књижевност Србије) изложени су и други предлози за побољшање наставе српског језика и књижевности: од давања натпредметног статуса учењу матерњег језика и књижевности (као што је случај у Русији), до измењене политике писања и рецензирања уџбеника. Овом последњом темом „Политика” се у последње време интензивно бави, посебно постављајући питање о статусу уџбеника за националне предмете – резултати прошлогодишњег завршног испита показују да то заиста јесте изузетно важна тема и одлично је што је покренута на страницама наших најстаријих и најугледнијих новина.

Наравно, не треба затварати очи ни пред чињеницом да су многи наставници демотивисани за рад положајем који имају у школи и превеликом бирократизацијом њиховог посла. Такође, забрана запошљавања онемогућила је природну смену генерација у школама, односно преношење знања и вештина старијих наставника на оне који су тек изашли са факултета – надамо се да ће укидањем те забране од почетка 2021. године ствари по том питању постати боље.

Коначно, анализа резултата завршног испита основаца школске 2019/20. године открила је и проблем који није везан само за српски језик и књижевност већ за наше школство у целини: изразита несразмера између школског успеха ђака и њихових постигнућа на завршним тестовима указује на притисак који се са разних страна врши на наставнике да ученици буду одлични или барем врло добри, без разумевања да се тиме ђацима чини медвеђа услуга, јер их незаслужено високе оцене демотивишу да уче. Овај проблем се прећуткује, а о њему је нужно говорити како би се дошло до системске подршке наставницима да нијансираним оцењивањем подстичу ученичко залагање.

Дубоко уверени у потребу да се што шире расправља о садржајима и начину предавања српског језика и књижевности, писању и рецензирању уџбеника, статусу наставника и принципима оцењивања ђака, остајемо отворени за сваку дискусију, спремни да своје професионалне способности ангажујемо за превазилажење овог стања, имајући на уму првенствено добробит ђака, српског школства и друштва у целини, наводи се у заједничком саопштењу Друштва за српски језик и књижевност Србије, Катедре за српски језик са јужнословенским језицима и Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета УБ.

Извор: Политика