Посете су 15 минута. Па и у затворима имају пола сата!

Ускоро ће 300 дана како корисницима домова за старе, којих је у Србији преко 23.000, није дозвољено да напуштају установе у којима живе осим у изузетним околностима.

Најближи могу да их посете али без додира и загрљаја, на удаљености од два метра, 15 минута. У тренутку писања овог текста у установама социјалне заштите било је заражено 1.667 корисника. Колико их је оболело од корона вируса од почетка епидемије – не зна се. Не зна се ни колико их је преминуло. Вакцине су стигле за 2.400 старих, најављено је да ће их бити још. Нико међутим још није најавио када ће станари домова, на чија се леђа спустио највећи терет да спрече ширење вируса и преоптерећеност здравственог система, моћи да изађу напоље.

Софија Већкалов, педијатар и дечији кардиолог у пензији, станарка дома у Новом Саду, говорила је за Данас како је изгледао живот претходних месеци. Нјену поруку сажима реч – стрпљење. И разумевање за све оне, поготову младе, који стрпљења немају јер се чини да ако се планови не остваре одмах, више неће бити времена. Са своје 82 године она верује да ће бити и да ће на пролеће доћи дан када ће прошетати поред Дунава.

– Када је донета одлука да се домови за старе затварају, никоме није било пријатно, али нико није ни очекивао да ће оволико дуго да траје. Посматрали смо то као краткорочне неопходне мере. Сада је међутим већ девети месец како су домови затворени. Неки људи су очајни, преплављује их депресија, брже тону у деменцију него што би се очекивало у њиховим годинама, обузима их страх. Ја сам опет навикла да морам да пребродим све што ме у животу снађе. Кад причам са пријатељицама које су изван дома, нема велике разлике између наших живота – оне знају да у сваком тренутку могу да изађу али не излазе јер се боје инфекције. На крају, не доживљавам све ово као претерано тешку ситуацију, само молим бога да они који су мени блиски остану здрави. И не плашим се превише за себе. Као лекар учествовала сам у елиминацији вариоле вере. Ми смо навикли на болест.

Оно на шта нисмо навикли и на шта је тешко навикнути се јесте изолованост која нас окружује. У нашем дому ми немамо двориште, имамо једну велику терасу, на којој је у почетку могло да борави само пет корисника истовремено. А онда ко ће изабрати тих пет – дођеш као шести, видиш да нема места, окренеш се назад у собу. Опет, у једном периоду и та тераса је била затворена због радова на згради дома, тако да смо могли да шетамо једино по ходницима. Тераса је сада отворена, а временом су мало и ублажена правила па може бити више људи на њој али уз мере заштите. Опет и свака ближа комуникација са рођацима и пријатељима праћена је низом стриктних правила. И корисници и посетиоци морају да носе маске и визире, да стоје на два метра једни од других а цела посета је ограничена на 15 минута… И ако се онај који чека посету не снађе најбоље, па чека на погрешним вратима, онда се то претвори у десет минута. Шта је 15 минута, па и у затворима имају пола сата? Било је током лета прилике да се домови отворе, као што је то урађено рецимо у Загребу, који је нама близак, на неколико недеља, али је нажалост та шанса пропуштена. Месеци су тако прошли.

Потребно је огромно стрпљење, да кажете себи – добро, проћи ће и ово. Разумем да млади немају то стрпљење. Није само нама украдена ова 2020. година, свима је она одузета. И можда је младима који испред себе имају толико жеља и планова та крађа још тежа.

Ја ћу ускоро имати 82 године. То мало ко доживи. Многи моји пријатељи су већ одавно на другом свету. Шта још могу да очекујем од живота? Немам ја сад неких задатака које бих морала да обавим, па да будем нестрпљива. Срећна сам што доста ствари још увек могу да урадим сама – да уредим простор у коме живим – и на тај начин бар мало помогнем нашем особљу које је преоптерећено, јер нас старе највише растужује када више нисмо од користи.

Не знам шта ће донети следећа година. Сви доста очекујемо од вакцине, која је ипак по мом мишљењу морала бити прво дата здравственим радницима који су драгоцени за ово друштво. Вирус је и даље непознаница за читав научни свет а нама једино остаје нада да ћемо на пролеће моћи да изађемо, прошетамо поред Дунава и видимо мало сунца.

Извор: Данас