Прва недеља без Џеја

Џеј Рамадановски катапултиран је у народњачког суперстара као антизвезда, који је искреношћу до бола, разголитио не само свој живот, већ и свих осталих.

Џеј Рамадановски никада се није прилагодио, ушавши као један од краљева народне музике, у главне токове новца, медија и шоубизниса. Није постао медиокритет, нити је поседовао виши степен адаптибилности и моралну аморфност, већ је трчао трагом својих песама и гласа који су исувише вредни да би остали заробљени у дорћолским кафићима, или међу ситним преварантима, шибицарима и шанерима, тој владајућој касти доњег Дорћола, северно од трамвајских шина.

Сећам га се како је на журки, на јахти једног од тајкуна, на горњој палуби, певао из џакузија. За свакога другог призор би био крајње понижавајући, али глас који се чуо, утишао је полупијане званице, све саме власнике Србије, по азбучном реду. Певајући једну од својих балада, „Од љубави до мржње” незаборавним, промуклим вокалом који као да је долазио из старих, ромских черги које путују у круг и никада се не заустављају, Џеј је показао да је и у купаћим гаћама, насапуњан, он тај који је цар међу транзиционим племством. Шта је знао Џеј? Да ће га и последњи припадник такозване друштвене елите, позвати кад жени сина. Желеће да му се на свадби пева класика!

То је једини пут када сам га изблиза слушао. Могуће је да је власник јахте желео да демонстрира осталима своју друштвену и финансијску моћ тако што је краља, уместо на бину, ставио у каду са више брзина. Могуће је да је хтео да га исмеје, али Џеј никада није ни скривао ко је он. Дете улице са досијеом делинквента, одрастао у баракама и поправном дому, био је исти на горњој палуби тајкунске јахте, као и пред десетинама хиљада гледалаца на концерту или у задимљеној прчвари, у којој чека на ред за гурманску пљескавицу.

Низак и ћелав, дангуба и губитник са улице, имао је боју гласа између Френка Синатре, Џејмса Брауна и Шабана Бајрамовића, у зависности од количине вискија с ледом који би сасуо у себе. После дуплог чиваса, подсећао је на Синатру. После боце на Џејмса, после две, на Шабана. Марина Туцаковић одмах је препознала омаленог Рома, који је певушио за себе, не за њу. Певајући често баладе написане за женске вокале, Џеј је убедио Србе да је мушки плакати и да их нико због тога неће сматрати девојчицама.

Његове песме у кафани наручивали су академици и кримоси, верници и безбожници, интелектуалке и спонзоруше, они са 100.000 евра по џеповима и они – без цвоњка у џепу. Као што су нарицали док су га слушали, спајајући столове у јединствени клуб изгубљених душа, заборављајући уз његове рефрене своје социјално порекло, идеологију, богатство и сиромаштво, тако је и данас, прве недеље без Џеја. И прексиноћ, пошто је сахрањен у Алеји заслужних грађана, мада би Џеју било свеједно, могли су да га закопају било где, одржао је последњи концерт са онога света за Дорћолце. И мушкарци и жене ридали су као стрине, не плашећи се да ће им се ико због тога подсмевати. То их је научио Џеј Рамадановски!

Свакоме ко је слушао његове песме, јасно му је зашто. Свако ко га је познавао, још му је јасније. Момак из епицентра Београда, преокренуо је историју фолка. Много раније, у једном од сеоских свадбарских шатора, српској Бакингемској палати, Шабану Шаулићу ставили су позлаћену круну на главу, док су наљоскани сватови, чланови реда витезова од подвезице, ритуално кидали печење, наливали се ракијом и вињаком, посматрајући крунисање краља српске народне музике. Руке су им биле масне, а главе крваве, јер ко се није од присутних, мазећи флашом своје наборано чело, препознао у Шабановом народњачком класику „С намером дођох у велики град…”

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, када се догодио велики прасак југословенског рокенрола, већ је стасала генерација деце чије је родитеље Маршал силом отерао у град, да шљакају тешку индустрију и веру се уз зграде по мусавим предграђима, али та деца никада нису заборавила краве, пашњаке и селендре у које су одлазила лети на распусте.

Ако је Горан Бреговић припадао тој класи, која је једном ногом марширала рокерским асфалтом, а другом газила по балези, свестан да тај урбано-сељачки слој становништва тражи новог месију у младом, дугокосом Сарајлији, творцу пастирског рока, Шабан Шаулић, Синан Сакић, Љуба Аличић и читава плејада народњачких грла на линији Шабац–Лозница, остала је доследна шаторској и вашарској идеологији, одупирући се рокенрол звуку.

Ако су Синан и Љуба остали аутистични становници шаторских енклава, Синан са онога, а Љуба са овога света, поставши с временом последњи отпадници постпанка, музичког правца који је прерастао народњачки треш заливен мелодијама оријента, Џеј Рамадановски имао је другачији пут. Почео је да одмах игра на домаћем терену, усред балканске метрополе, стварајући нова правила! По свом опусу, најсличнији је Томи Здравковићу. Наиме, обојица су тако брзо и лудо живели, да се чинило да једва чекају да оду са овога света. Где си толико журио, Џеј?

Али, док је Тома из родног Алексинца жудио да се некако дочепа великог града, затим да га шармира и коначно освоји, док га је све време издавао егзотични јужњачки акценат, Џеј је катапултиран у народњачког суперстара као антизвезда, који је искреношћу до бола, разголитио не само свој живот, већ и свих осталих. У његовим манама и пороцима, свако је пронашао по део себе, јер, док су га слушали како пева и како брбља, свако је у огледалу препознао свој одраз. Нимало савршен, нимало безгрешан!

Извор: Политика