Синдикат тражи оцену уставности одлуке о платама државним службеницима

Текст Иницијативе Савез самосталног синдиката преносимо интрегрално…

УСТАВНОМ СУДУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Предмет: Иницијатива за оцену уставности и законитости одредаба члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама донетог 14.06.2001. године, објављеног у „Сл. гласнику РС“, бр. 34/2001, 62/2006 – др. закон, 63/2006 – испр. др. закона, 116/2008 – др. закони, 92/2011, 99/2011 – др. закон, 10/2013, 55/2013, 99/2014 и 21/2016 – др. закон)

Обраћамо се Уставном суду са иницијативом да Уставни суд покрене поступак за оцењивање уставности и законитости одредаба члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама.

Оспореном одредбом члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама одређено је: „Коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему. Коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.“

Наведене одредбе члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама нису у сагласности са члановима 23, 60. и 194. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) и Конвенцијом број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју („Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“) бр. 14/82 из следећих разлога:
Чланом 60. ставом 4. Устава Републике Србије прописано је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи. Дакле, једно од Уставом загарантованих права је и право на правичну накнаду за рад. Чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, прописано је да коефицијент, на основу кога се обрачунава плата запосленима на које се овај пропис примењује, изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему. Коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.
Додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора је категорија која је у коефицијенту садржана, према одредби претходно наведеног закона али његов износ није опредељен. Сходно томе, а имајући у виду став 1. члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама којим је одређено да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, произилази да у коефицијенту није садржан додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.
Чланом 5. истог закона, прописани су додаци на плату и опредељени њихови износи или наведено упућивање на прописе који их одређују. У случају додатка на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, поред тога што самим чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама није опредељен његов износ, не постоји ниједан други пропис чијом би се применом могао определити износ овог додатка.
Првобитна намера законодавца је да, као што је чланом 4. ставом 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама наведено да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, те је стога неразумљиво у каквој вези је додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора са сложеношћу послова, одговорношћу, условима рада и стручном спремом запосленог којем је одређен коефицијент, с обзиром да сви запослени морају да се хране током рада, односно сви имају право на годишњи одмор, тако да су ови додаци код свих запослених константни и независни од сложености послова, одговорности, услова рада и стручне спреме.
Ако се коефицијент одређује на основу сложености послова, одговорности, услова рада и стручне спреме запосленог, а у њему је садржан и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, при чему његов износ није опредељен у самом Закону о платама у државним органима и јавним службама нити у неком другом пропису, произилази да додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у коефицијенту и не постоји, тј. послодавац запосленима на које се примењује Закона о платама у државним органима и јавним службама не исплаћује додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмор, а што је у супротности са одредбом члана 60. Устава Републике Србије, којим је између осталог прописано да запослени имају право и на правичну накнаду за свој рад.
Такође, током рада, односно током коришћења годишњег одмора запослени на које се примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама имају одређене трошкове, а коефицијент је основ за обрачунавање њихове плате, која представља накнаду за њихов рад. Додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, не представља накнаду за рад, већ накнаду трошкова које запослени имају током свога рада, стога произилази да запослени из своје плате надокнађују трошкове исхране током рада, односно коришћења годишњег одмора (регрес за коришћење годишњег одмора суштински посматрано представља накнаду трошкова за коришћење годишњег одмора), а што значи да се њихова плата умањује за те износе. Имајући у виду претходно речено, њихова накнада за рад није правична, јер се умањује за износ претходно наведених трошкова, те сходно томе она није ни правична, а што је у супротности са одредбом члана 60. Устава Републике Србије, којим је између осталог прописано да запослени имају право и на правичну накнаду за свој рад.
Чланом 21. ставом 3. Устава Републике Србије, прописано је да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Запослени на које се примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама су запослени који свој рад обављају у општем режиму радних односа, тј. на уређење њиховог радноправног положаја у највећој мери се примењују одредбе Закона о раду. Ради се о запосленима који своје послове обављају у делатности просвете, здравства, социјалне заштите, културе…
Чланом 118. Закона о раду прописано је да запослени имају право на накнаду трошкова између осталог и за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и за регрес за коришћење годишњег одмора, при чему је одређено да накнада трошкова исхране у току рада мора бити изражена у новцу.
Сви запослени на које се примењују одредбе члана 118. Закона о раду имају право на накнаду трошкова за исхрану у току рада изражену у новцу, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и за регрес за коришћење годишњег одмора, осим запослених на које се примењују одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама, код којих су ови трошкови садржани у коефицијенту за обрачун и исплату плате, при чему као што смо већ навели упитно да ли је тај додатак и садржан у коефицијентима.
Уједно, чланом 118. Закона о раду прописано је да се накнада трошкова за исхрану у току рада изражена у новцу, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и за регрес за коришћење годишњег одмора одређују у складу са општим актом послодавца и уговором о раду. Дакле, није предвиђена могућност да се ови трошкови одреде посебним прописом.
Имајући у виду претходно речено, одредба члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама у супротности је са чланом 118. Закона о раду, којим није предвиђена могућност да се ови трошкови одреде другим законом већ се само могу одредити општи актом послодавца и уговором о раду, односно претходно наведена одредба је супротна члану 23. Устава Републике Србије, с обзиром да су запослени на које се примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама при одређивању њихове плате дискриминисани у односу на остале запослене на које се примењује Закон о раду, по основу тога што се њихова зарада исплаћује из буџетских средстава, јер им се накнада се трошкова за исхрану у току рада не изражава у новцу, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и регрес за коришћење годишњег одмора, нити се претходно наведени трошкови одређују у складу са општим актом послодавца и уговором о раду, као што је то случај код осталих запослених на које се примењују одредбе Закона о раду. Напоменули бисмо да држава, као послодавац запослених на које се примењују одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама, треба да буде узор приватним послодавцима при одређивању права запосленима, а не негативан пример имајући у виду да је одредбом члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора практично укинуто овим запосленима.
Члановима 111-113. Закона о раду, одређена је минимална зарада. Претходно наведене одредбе примењују се на све запослене у Републици Србији, без обзира на то да ли раде у општем или посебном режиму радних односа. Оне су у суштини разрада Конвенције број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју, која је ратификована у Републици Србији, објављена у „Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“ бр. 14/82 и самим тим имплементирана у наш правни поредак.
Чланом 1. ставом 1. и 2. Конвенције број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју, прописано је да се свака чланица Међународне организације рада која ратификује ову конвенцију обавезује да ће установити систем минималних надница који обухвата све групе радника чији услови запослења захтевају њихову заштиту. Надлежни орган у свакој земљи, у сагласности и после исцрпних консултација са заинтересованим ораганизацијама послодаваца и радника, ако оне постоје, одредиће групе радника које треба да буду обухваћене заштитом.
Чланом 111. Закона о раду одређено је да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду. Минимална зарада одређује се на основу минималне цене рада утврђене у складу са овим законом, времена проведеног на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде. Општим актом, односно уговором о раду утврђују се разлози за доношење одлуке о увођењу минималне зараде. По истеку рока од шест месеци од доношења одлуке о увођењу минималне зараде послодавац је дужан да обавести репрезентативни синдикат о разлозима за наставак исплате минималне зараде. Послодавац је дужан да минималну зараду исплати запосленом у висини која се одређује на основу одлуке о минималној цени рада која важи за месец у којем се врши исплата. Запослени који прима минималну зараду, има право на увећану зараду из члана 108. овог закона, на накнаду трошкова и друга примања која се сматрају зарадом у складу са законом. Основица за обрачун увећане зараде из става 6. овог члана је минимална зарада запосленог.
Чланом 112. Закона о раду прописано је да Минимална цена рада утврђује се одлуком социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије (у даљем тексту: Социјално-економски савет). Ако Социјално-економски савет не донесе одлуку у року од 15 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне цене рада доноси Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) у наредном року од 15 дана. При утврђивању минималне цене рада полази се нарочито од: егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице изражених кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретања стопе запослености на тржишту рада, стопе раста бруто домаћег производа, кретања потрошачких цена, кретања продуктивности и кретања просечне зараде у Републици. Одлука о утврђивању минималне цене рада садржи образложење које одражава све елементе из става 3. овог члана. Ако дође до значајне промене неког од елемената из става 3. овог члана, Социјално-економски савет је обавезан да размотри образложену иницијативу једног од учесника Социјално-економског савета за отпочињање преговора за утврђивање нове минималне цене рада. Минимална цена рада утврђује се по радном часу без пореза и доприноса, за календарску годину, најкасније до 15. септембра текуће године, а примењује се од 1. јануара наредне године. Минимална цена рада не може се утврдити у нижем износу од минималне цене рада утврђене за претходну годину.
Ниједном запосленом у Републици Србији, сходно претходно наведеним одредбама и Конвенцији број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју не може бити исплаћена зарада, која је испод минималне.
Имајући у виду члан 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, као што смо више пута до сада навели, додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, саставни су део коефицијента на основу кога се у складу са чланом 2. Закона о оплатама у државним органима и јавним службама одређује основна плата запослених.
Производ коефицијента и основице одређене од стране надлежног органа основ су за обрачун и исплату плате запослених на које се примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама. Уколико је овај производ испод минималне зараде, сходно одредбама Закона о раду и Конвенцији број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју, запосленима се исплаћује минимална зарада одређена у складу са одредбама Закона о раду, које као што смо навели представљају разраду одредби Конвенције број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју.
С обзиром на претходно речено, уколико је плата обрачуната у складу са Законом о платама у државним органима и јавним службама, нижа од минималне зараде, исплаћује се минимална зарада обрачуната у складу са Законом о раду. У том случају се поставља питање који део тако исплаћене зараде представљају додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, с обзиром на то да је запосленом у том случају исплаћена само минимална зарада. Из претходно реченог произилази, да у овом случају запосленима није исплаћен додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, односно да сви запослени на које се примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама немају додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Када то не би био случај, приликом исплате минималне зараде иста би била увећана за додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, а што као што смо већ навели није случај, а јесте код осталих послодаваца код којих се зараде запосленима обрачунавају применом одредаба Закона о раду о минималној заради.
С обзиром на претходно речено, одредба члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама супротна је члану 23. Устава Републике Србије, с обзиром да су запослени на које се примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама при одређивању минималне зараде дискриминисани у односу на остале запослене на које се примењује Закон о раду, тј. на све запослене у Републици Србији с обзиром на то да се њима у том случају не исплаћују додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, иако је то између осталог прописано и самим чланом 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама. Такође, због претходно реченог, запослени немају у том случају правичну накнаду за свој рад, те је стога члан 4. Закона о платама у државним органима у супротности са чланом 60. Устава Републике Србије. Уједно, члан 4. је у супротности и са чланом 194. Устава Републике Србије, с обзиром на то да је противан Конвенцији број 131. Међународне организације рада о утврђивању минималних плата с посебним освртом на земље у развоју.

Из наведених разлога предлажемо Уставном суду да усвоји ову иницијативу и покрене поступак за оцењивање уставности и законитости наведених одредаба Закона о платама у државним органима и јавним службама, и да после одржане јавне расправе донесе следећу

ОДЛУКУ

Утврђује се да одредба члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама донетог 14.06.2001. године, објављеног у „Сл. гласнику РС“, бр. 34/2001, 62/2006 – др. закон, 63/2006 – испр. др. закона, 116/2008 – др. закони, 92/2011, 99/2011 – др. закон, 10/2013, 55/2013, 99/2014 и 21/2016 – др. Закон, није у сагласности са Уставом Републике Србије.

Подносилац иницијативе
Савез самосталних синдиката
Крагујевца
Председник

___________________
Југослав Ристић

Извор: уцентар.рс