СРБИЈА ДАНАС: Репресија над родољубљем никад јача!

“Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, слободан је и неуништив као Бог, а презрен и гладан као пас.” – рекао је Петар Кочић

Када се за Истину будемо борили у име Господа, наша борба никада неће бити узалудна, иако се у овим мрачним временима смрти тако може учинити. Ако нас Бог види и разуме и ако се њему обраћамо кроз овај духовни рат који водимо у данашњој Србији која ће коначно устати или нестати, није важно и ако нас цео свет мрзи и ниподаштава. Наш историјски суноврат сада је дотакао дно и ми амбиса и мрака тог дна нисмо ни свесни све док се овако над српским родољубима не врше репресије, малтретирање, мржња и сви други пропратни анти људски елементи који су у контролисаној штампи ових дана достигли врхунац лажи, клевете и нечовештва. Но, сваком човеку који истину збори и твори треба да буде јасно да се за најбољим коњем прашина диже и да овакви стравични удари мржње само јасније приказују истину и паничан страх у владајућим круговима од оних људи који ту истину и виде.

Тог тренутка када будемо стремили ка духовним вредностима испред овоземаљских и када се међусобно будемо гледали кроз братску љубав и пожртвовање, овакву репресију, мржњу и хапшење које су неправедно учињене над особом коју можда ни не знамо, осетићемо као да се десила нама самима. Кроз молитву и обраћање Господу за спас и самилост, ми ћемо пружити подршку сваком човеку који и у садашњости и будућности буде на својој кожи осетио сурову чизму система. Ми ћемо се држати заједно у братској љубави и овакви нељудски чинови у нама ће будити само још већу жељу за предану и конкретну борбу. Из репресија и мржње владалачког злотвора који немилосрдно уништава све што је српско у Србији, ми ћемо изнедрити снагу која ће нас водити напред: у цркву, према Љубави за ближњег и наш народ и све остале истинске православне и српске врлине које су нас вековно кроз разне немиле историјске тренутке одржавале и уједињавале више него било шта друго на овом свету.

Како су раније наши преци радили, а то је кроз народне песме описано стиховима: „Рани сина пак шаљи на војску, Србија се умирит не може,“ тако ће се сада и цела сврха нашег живљења одразити у томе да се боримо и да наша деца једног дана наставе нашу борбу. Било какав отпор ће већ у старту бити угушен. Докле год се криминалци буду слободно шетали улицама и не само то, него и водили ову земљу, дотле ће поштени људи бити затварани. Докле год у владајућим круговима буду седели они који мрзе ову земљу, који у себи немају ни трунку људскости, нити и трунку јунаштва, дотле ће бити затварани они који је воле, који су људи и који желе жртву.

Истина ће увек долазити на малим корацима и у почетку ће можда бити неприметна. Нека за почетак нико и не чује моју реч за читав мој живот, нека свет не види јасним очима све што му црно на бело пише, нека се не потруди да чистог ума и срца приђе истини и нека занавек остане исконтролисаног и изманипулисаног ума, ја опет морам живети онако како би моји преци желели да ме виде и онако како су сањали да ће њихови потомци живети у тој последњој секунди када су за нас умирали. И када одемо Богу на истину и кад пред нас буду стали Светитељи нашег народа и наши бесмртни преци, ми морамо пред њих изаћи у нади да од нас ниједан од њих неће окренути главу. Јер, најгора и једина проклетства су када нас Господ пошаље у вечну муку и када се наши преци застиде свих наших потеза.

Извор: Културни клуб Пламен