Србија и образовање: Монтесори метод – “Помози ми да урадим сам”

Пре више од 100 година Италијанка Марија Монтесори применила је педагошки метод код деце предшколског узраста који је стекао светску славу.
Постоји ли образовна установа у којој деца слободно бирају прибор које ће користити у складу са интересовањима и могућностима, у простору организованом да подстиче њихов развој, а где је улога васпитача да дискретно и ненаметљиво помаже деци?

Постоји – хиљаде њих широм света, чије је темеље је поставила италијанска лекарка Марија Монтесори, отворивши 6. јануара 1907. године у Риму – Дечју кућу.

У овом првом вртићу таквог типа, Монтесори је развијала педагошки метод, радећи са децом из сиромашног предграђа Рима.

„Дечја кућа представља критику тадашње школе – круте и ригидне.

„Са друге стране, даје начин на који школа може да се трансформише и да буде место за разумевање и проучавање детета кроз подстицајну, хармоничну и богату средину”, каже за BBC на српском Лидија Мишкељин, професорка са Одељења за педагогију Филозофског факултета у Београду.

Монтесори метод – алтернативни педагошки приступ који је италијанска лекарка развила, најзаступљенији је у предшколским узрастима.

Међутим основне, а негде и средње Монтесори школе данас постоје широм света – од Аргентине до Тајланда, а од 2012. године и у Србији.

Метод Марије Монтесори

Марија Монтесори је почела да развија педагошки метод десет година пре отварања Дечје куће, док је волонтирала на психијатријској клиници.

Тамо је почела да ради са групом деце са сметњама у развоју, помно их посматрајући.

„У раду са њима развила је тај феноменалан начин врло пажљивог посматрања детета, чиме је практично развила сопствену методу и то је једна од ствари која је разликује у односу на тадашње приступе у образовању”, објашњава Мишкељин.

Професорка каже да крајем 19. и почетком 20. века образовање деце најранијег узраста скоро да није ни постојало.

Због тога је њена улога утемељивачице основе предшколства, уз педагога Фридриха Фребела, да „покаже колико је важно образовање и васпитање деце у најранијем узрасту” веома битна.
Председница Монтесори друштва Србије Ержебет Бедросиан каже да „Монтесори педагошка концепција представља целовит и оригиналан васпитно-образовни систем који наглашава значај самоактивности детета и индивидуални темпо развоја”.

„Нагласак није на подучавању детета, него се осигурава подстицајна средина која повећава дечију природну радозналост и омогућава да кроз игру деца спонтано уче откривањем”, каже она за ББЦ на српском.

Мото Монтесори педагодије Помози ми да урадим сам настао је из „сагледавања односа деце и одраслих, као и улоге одраслог у процесу учења”, објашњава Бедросиан.

„Одрасли, васпитачи и родитељи, треба да даје детету растућу независност, у оквиру граница релативне сигурности, што за последицу има већи степен толеранције и самопоуздања детета”, додаје Бедросиан, едукаторка Монтесори метода.

Она сматра да Монтесори педагогија схвата учење као „очување урођене знатижеље детета за свет који га окружује”.

„Створити услове да ,упија’ надражаје из унапред припремљене средине, да има времена да се те информације повежу и постану умеће које омогућава детету сналажење у стварном реалном животу”, објашњава.

Основни елементи Монтесори педагогије

У центру Монтесори педагогије је дете, као и његове потребе, док су основни елементи методе припремљена средина, посебно израђени дидактички, односно наставни материјали и обучени васпитач.

Марија Монтесори је наглашавала да окружење, односно средина у којој се ради, мора да буде добро уређена, да се дете осети слободно и сигурно и да не постоје никакве препреке за несметани развој активности.

Амбијент у вртићу или школи мора у потпуности да одговара потребама деце, те су зато учионице већином добро осветљене, топле, пријатне, удобне, пуне слика, књига и материјала.

„Примерена околина мора да нуди све што је детету потребно за физички, умни и душевни развој”, сматра Бедросиан.
Најзначајнији елемент Монтесори учења представљају наставна средства, односно материјали које деца користе током боравка у вртићу.

„Марија Монтесори је оставила трајан печат у педагогији доприносом разумевању важности дечјег учења путем чула, као и њено посвећено бављење материјалима који у ствари подстичу такво учење”, објашњава професорка Мишкељин.

Додаје да се у Србији већином користе прилагођени материјали јер су оригинални скупи и тешко се могу набавити на домаћем тржишту.

Предности и недостаци

Предности Монтесори метода јесу у „препознавању и сагледавању детета као целовитог и потпуног бића”, каже Мишкељин.

„Такође и приступ у раду са дететом који му практично даје простора да промисли и на тај начин га подстиче и подржава да самостално делује и доноси неке одлуке.

„У исто време му се на тај начин буди жеља за истраживањем и за учењем”, истиче професорка.

Оно што можда може да се замери, из позиције савремених концепција предшколског васпитања и образовања, јесте превише „индивидуализован приступ” јер се Монтесори метод „најчешће своди на рад – један на један”, објашњава она.

„Можда ставља мало у страну ту вршњачку улогу у учењу и развоју детета”, примећује Мишкељин.

Материјали за рад

Монтесори је разликовала материјале из пет подручја, односно центара који постоје у овим вртићима: материјал за вежбе из практичног живота, за развој чула, математику, језик и космичко образовање.

Већински су израђени од природних материјала, а у зависности од такозваног центра коме припадају, могу бити разне кутије, дашчице, посуде, шмиргле, перле, картице, атласи, слике, књиге и остало.

„Они морају да буду доступни детету, да подстичу на деловање, да буду примерени потребама и способностима детета, увек на истом месту, сложен истим редоследом…”, наводи Бедросиан.

Васпитач има веома важну улогу у Монтесори педагошком систему која се разликује од оне њихових колега у традиционалним школама.

Он је пре свега „организатор и водич, а не предавач”, који не сме да повреди „иницијативу, самосталност и слободу детета”.

Такође, његова улога је и да индивидуално ради са учеником, без наметања начина рада, а не треба ни да инсистира да се исправљају грешке.

Може да да помогне, тек уколико му се дете обрати, а пожељно је и да прибавља и прави наставне материјале.

Не сме да кажњава, нити да награђује децу.

Искуства васпитачице у Србији

У Србији постоји више вртића који примењују Монтесори приступ.

Углавном се овај метод кратко практикује на самом почетку дана – првих сат и по времена, док је остатак активности у складу са националним предшколским васпитним и образовним програмом Министарства просвете.

У једном таквом вртићу у Београду је радила 30-годишња Биљана Јеремић, дипломирана васпитачица.

Дан почиње тако што деца узраста од три до шест година седну у такозвани круг тишине који је исцртан на поду, после чега ходају по њему носећи неки предмет у руци.

„Деца на тај начин вежбају концентрацију, односно почетак програма, где се тишина уводи на тај начин”, каже за ББЦ на српском Јеремић.

Потом следи одабир материјала који се налази у неком од пет центара, у складу са могућностима и склоностима, по сопственом нахођењу.

Материјали су поређани тако да су на полицама при дну они који највише одговарају најмлађој деци, док се при врху налазе они за старије малишане.
Пошто је један од циљева међусобно помагање деце, старији могу да бирају материјале за млађе и тако им покажу како се користе.

Од тренутка када деца седну за сто, улога васпитача, каже Јеремић, своди се на посматрање и показивање.

Васпитач избегава да говори јер је „тишину важно одржавати”, каже Јеремић, која је сертификат за рад са Монтесори материјалима добила на семинару..

„Васпитач седи са десне стране детета и на личном примеру му се показује на који начин се материјал користи или га просто гледа и подржава”, описује она.

Када дете не разуме како се неки материјал користи, васпитач може тихо да му објасни, пошто се „друга деца не смеју ометати”.

Материјали се разликују у односу на центре којима су намењени.

У практичном центру се налазе материјали помоћу којих деца уче ствари које ће им свакодневно користити – облачење, брисање, постављање стола и слично.

„На пример, на послужавнику се налазе две чиније – лева је пуна, а десна празна, и онда деца кашичицом која се налази имеђу чинија пребацују ствари из пуне у празну, те их враћају у почетни положај, без пресипавања у супротном смеру”, објашњава Јеремић.

Такође, постоје и рамови са тканинама на којима се налазе дугмићи и расјфершлуси, помоћу којих се деца уче да закопчавају и откопчавају.

Огледалца и крпице их уче „гланцању кружним покретима”.
Материјалима из сензорно-перцептивног центра се увежбавају чула.

„За чуло слуха постоје поређана звона, па малишани траже пар који се исто чује, док се чуло мириса вежба картицама и бочицама са екстрактима, па се тако екстракт банане упарује са картицом на којој је ово воће”, каже Јеремић.

„Ништа се од тога не форсира, поента је да деца сама уоче след ствари”, наглашава.

У центру за математику, помоћу прилагођених материјала, деца се уче бројевима, сабирању и одузимању, док се у језичком центру вежба „развој говора, писање и богаћење речника”.

Најзад, ту је и космички центар, за који Јеремић каже да је „најобухватнији” јер се ту обрађују географија, биологија, историја, астрономија, екологија, хемија и остало.
Један од примера из географије који је деци посебно интересантан је погађање на ком континенту живе поједине животиње.

У Монтесори методу сваки контитент је обојен одређеном бојом – Европа у црвено, Африка у зелено, Аустралија са Океанијом браон бојом, Азија жутом, Северна Америка наранџастом, Јужна Америка у розе, а Антарктик белом бојом.

„На свакој картици мора да постоји контрола грешке и ако је црвена Европа и у Европи живе лисице, онда иза лисице постоји црвени кружић, па када деца лепе, могу да погледају иза ако нису сигурни да ли су добро извели”, каже Јеремић.

Додаје да се то користи само као начин провере јер је „битно да деца материјале који инцирају независтан рад детета користе самостално”.

После сваког коришћења материјала, деца их враћају на место.

Јеремић каже да се деци допада такав начин рада, те да им материјали ипак не би досадили, васпитачи морају да набављају или израђују нове сваке године.

„Пар сати Монтесорија у државним вртићима би доста помогло”

Анита Благојевић из Београда је пре неколико година, преко сестре, која је по струци логопед, сазнала за Монтесори програм.

„Заинтересовало ме је и рекла сам да бих једног дана када будем имала дете – што се обистинило пре годину и по дана – волела да се оно развија на начин како Монтесори ради”, говори за ББЦ на српском ова 34-годишњакиња.

Каже да је била у контакту и са две породице чија су деца похађала Монтесори вртиће, а касније и основне школе, и који су тада имали само речи хвале за овај програм.

Монтесори ју је привукао јер такав „педагошки приступ није уобичајан”, а сматра и да је, не умањујући његову вредност, „бољи од традиционалног са којим се сусрећемо”.

Такође јој се допада што Монтесори метод пружа могућност развоја дететове индивидуе у потпуности, као и „емоционалне интелигенције”.

„Потенцирају и отпорност, као и да дете постане свесно грешака, које нису трагедија ако се десе, и да могу да се исправе”, додаје Благојевић, дипломирана инжењерка екологије.

Жеља јој је да ћерку упише у приватни вртић који ради по Монтесори програму, али још није сигурна, јер су ти вртићи, каже, скупљи од осталих.

„Мени би било много лакше и боље ако би у оквиру наших, државних вртића увели Монтесори програм.

„Не мора свих осам сати, али да имамо и по пар сати у државним вртићима, мислим да би доста помогло”, закључује Благојевић.
Монтесори у Србији
У Србији се за Монтесори метод први пут чуло 1934. године, када је издата брошура Вере Штајн-Ерлих ,,Метода Монтесори у школи”.

Међутим, тек средином 1990-тих у Србији почињу да се отварају први приватни вртићи који примењују Монтесори метод.

Пратећи реформске процесе образовања у Европи, у Србији је 1996. године дефинисана Национална хуманистичка концепција предшколског васпитања и образовања, чиме је започет процес увођења и развијања Монтесори система.

Први корак увођења Монтесори програма у државне образовно-васпитне институције био је 2003. године када је у оквиру предшколске установе ,,Наша радост” у Суботици отворен вртић ,,Невен”.

На адреси овог вртића основано је Монтесори друштво Србије 2004. године.

Ово друштво ради на „популаризацији идеје Марије Монтесори са децом предшколског и школског узраста”, а организује и „едукације за Монтесори педагоге”, семинаре и стручне скупове.

Бедросиан каже да је данас у Србији „све веће интересовање за Монтесори образовање”, посебно „педагога и родитеља” у оквиру предшколског образовања.

Данас у Србији постоји неколико вртића у којима се делимично користи Монтесори метод, док од 2012. године постоји и Монтесори основна школа у Београду.

Марија Монтесори – од посвећене лекарке до цењене педагошкиње

Рођена је 31. августа 1870. године у италијанском градићу Кјаравале, у близини Анконе

Дипломирала је медицину 1896. године и тако постала једна од првих жена доктора медицине у Италији.

Наредне године је почела да волонтира на психијатријској клиници где је радила са групом деце са сметњама у развоју и развија идеју о будућој методи и материјалима које ће користити.

Прво обданиште, ,,Дечју кућу” (Цаса деи Бамбини), за децу из сиромашног предграђа Рима узраста од две до шест година, отвара 6. јануара 1907. године.

Прву књигу Откриће детета написала је 1909. године. Књига је преведена на двадесетак језика.

Исте године покренула је и први курс за учитеље.

Међу најзначајнијим књигама су Приручник докторке Монтесори, Упијајући ум, Од детињства до адолесценције, Дете: тајна детињства.

Заједно са сином Маријом је 1929. године основала је Међународну Монтесори асоцијацију (Тхе Ассоциатион Монтессори Интернатионале – АМИ) у Берлину.

Марија Монтесори је три пута номинована за Нобелову награду за мир, а 1949. године је добила орден Легије части у Француској.

Запамћена је и као боркиња за мир у свету, женска и права детета.

Умрла је у Холандији 1952. године, у 81. години.

Аутор: BBC News на српском