Властима две земље није у интересу разговор о „Олуји“

Мало када су односи између Србије и Хрватске били овако лоши, у задњих 10-15 година пали су на најнижи ниво.

Скоро и да и нема контаката на вишем нивоу, док су разна препуцавања далеко одмакла, каже за Данас Саво Штрбац, директор документационо-информационог центра „Веритас“, наглашавајући да је „једно однос државе са државом, а сасвим друго однос Срба из Хрватске и бивше Републике Српске Крајине и државе Хрватске“.

„Ја заправо дипломатију видим мало другачије него што је воде ове државе“, каже Штрбац и додаје да „ствари се решавају, што кажу, иза завесе у тишини а онда када се нешто договори и реши онда се обнародује. А овде се, како с једне, тако с друге стране иде углавном са медијским саопштењима, што није баш ефикасно. Рекао бих да се само ствара утисак да се нешто ради и преговара“.

Штрбац оцењује да је Хрватска у много повољнијем положају од Србије зато што је чланица ЕУ.

„Хрвати не крију да ће правити проблеме или, боље речено, да ће покушати решити све проблеме које имају са Србијом а то значи да ће условљавати. Који су то поблеми то сви знамо, јер их свако мало неко од политичара са вишег или средњег нивоа набраја у Хрватској – проблем границе на Дунаву, проблем регионалне надлежности у српских законима кад су у питању суђења за ратне злочине и питања несталих“, каже наш саговорник процењујући да ће својевремено словеначко условљавање Хрватске бити „мала маца у односу на оно што ће Хрватска радити Србији“.

Како наводи, многи проблеми нису решени ни када је реч о односима Хрватске према Србима из Крајине и остатка Хрватске.

„Почео бих од пописа становништва, који је идуће године десетогодишњи – рецимо 1991. било је 12,2 одсто Срба и два одсто Југословена, а 20 година касније, 2011, Срби су спали на 4,6 одсто, а Југословени су нестали, било их је безначајно. Када би се то претворило у бројке значи да је више од 400.000 Срба нестало у тих 20 година“.

На основу анализа Веритаса, каже Штрбац, параметри показују да ће бити „домашена ако не и премашена пројекција Фрања Туђмана и његовог естаблишмента с почетка деведесетих. Када Србе сведу на мање од три процента у укупној популацији, за сва времена ће бити решено српско питање као реметилачки фактор“.

О томе говоре, и између осталих, и подаци статистичког завода Хрватске, каже Штрбац, који од 2002. за сваку годину избацују податке о миграцијама становништва према свим државама света, тако и према Србији.

„Ако гледамо укупно на период од 2002. до краја 2018. онда је 2,5 пута више особа напустило Хрватску и отишло у Србију.“

Штрбац критикује одлуку потпредседника хрватске владе Бориса Милошевића да присуствује сутрашњој церемонији у Книну.

Он се пита „да ли Милошевић иде у Книн да слави пошто нигде није најављено да ће он нешто казати службено па да изнесе своју причу која је сама по себи трагична, о баби и оцу“.

„Човек тражи свој идентитет који је очито изгубио. Идући у Книн заправо је прихватио службени наратив државе Хрватске.“ Штрбац каже да Милошевић „не схвата последице свог чина“. „Можда то ради и у доброј вери да ће његовом народу бити боље. То ако очекује да ће у неко село довести струју или воду, то је држава Хрватска требало да направи без икаквих коалиција и условљавања.“

Марко Милосављевић из Иницијативе младих за људска права за Данас наводи да су медији у Србији, када су објавили да ће Милошевић отићи у Книн, и тај чин назвали срамотним представљајући га као издајника српског народа, занемарили чињеницу да су Томо Медвед, хрватски министар ветерана, као и председник Хрватске Зоран Милановић по први пут најавили одлазак на комеморацију жртвама злочина над српским становништвом у Груборима.

„Важно је подсетити да Борис Милошевић није први представник српске заједнице који је отишао у Книн на обележавање ‘Олује’. То је 2012. учинио председник Српског демократског форума Вељко Джакула, који је на церемонији изјавио да је легитимитет ‘Олује’ велики онолико колико је признање и пијетет према свим жртвама те операције. Шанса коју имају Милошевић и Медвед као представници две заједнице, али и као два министра у Влади Хрватске јесте да се кроз изражавање пијетета за жртве друге стране направи основ за исцељење хрватског друштва од два националистичка мита – један о праведном рату и други, о (јединој) колективној жртви“, каже Милосављевић.

Међутим, најава да ће Зоран Милановић одликовати Златана Мију Јелића, некадашњег генерала ХВО, оптуженог за ратне злочине у Мостару, као и  представљање Бориса Милошевића од стране Ивице Дачића или Милорада Додика да ради „у хрватском интересу“, показује да и хрватским као и српским националистма није у интересу комуникација између два наратива о „Олуји“, закључује Милосављевић.

Извор: Данас